Обданишта постају центри за одвикавање нетохолика

Најчешће су врло отворени да раде на самодвикавању од „заједничке породичне зависности од ТВ- а и паметних телефона, али реалност нас често демантује. Радно време није наклоњено родитељству, па тако за најважније животне улоге преостаје, у најбољем случају време од 17 до 20 часова, али у том периоду су најактивније мобилне мреже, па остаје мало времена за непосредне контакте дружења, пажења и мажења са децом, констатује Невена Богданов, педагод у Радосном детињству, указујући колико дигиталне технологије с једне стране смањују когнитивне способности деце, а с друге одузимају много времена младим родитељима да се на прави начин активно посвете одрастању своје деце јер квалитетно рано васпитање и образовање започиње управо у породици.

Неуролог Манфред Спицер тврди да превелико коришћење дигиталне технологије доводи до смањења когнитивних способности човека. Да ли ви то примећујете код деце и како модерне технологије утичу, ометају или мењају њихов развој?

Неуролози већ указују на промене когнитивних способности одрасле популације, корисника модерних технологија, на првом месту истичу смањене способности људи да фокусирају пажњу и чекају, па им је због тога повишена потреба да жељене информације добију што пре. Све су присутније и промене у развоју деце која одрастају у средини која превише пажње посвећује модерним технологијама, најчешће су то проблеми у фокусирању пажње, недовољно развијеном говору, неразвијеним социјалним вештинама и неизграђеним основним навикама - брига о себи.... Кретање и физичка активност су сведене на минимум. Ми одрасли имамо обавезу да оспособимо своју децу за њихов самосталан здрав живот. У томе смо им увек пример и модел. Отуда моја упитаност колико  родитељи, па и ближа и шира породица детета, којој је прекомерна употреба савремене технологије већ модел понашања, једини начин комуникације и живљења, може да буде детету модел идентификације у усвајању вредносних ставова и основних животно практичних вештина?

Будући да у употреби компјутера изостаје двосмерна комуникација и упознавање света додиром, мирисом, укусом, како се то манифестује у развоју детета?

То и јесте највећи проблем детета које много времена проводи само у  интеракцији са садржајима пласираним на ТВ-у, или паметном телефону. Оваква индиректна комуникација искључује лични контакт базиран на нашим чулима – виду, слуху, додиру… Дете је у овим активностима пасивно у односу на околину, односно „мирно и добро”, како то неки воле да виде, или је „агресивно и насилно”, не би ли тако скренуло пажњу на себе, своје потребе за контактом и близином. А када такво стање постане честа појава, неки потенцијали се трајно губе. Дете у игри, на предшколском узрасту развија сва своја чула, учи да препознаје и развија емоције, стиче моторичке вештине и можда, најважније, развија механизме грађења блиских односа и решавања конфликата.

Да ли дете зависно од компјутера, телефона или интернета заиста, како то тврди руски психијатар Андреј Курпатов, има одлике псеудодебилизма, односно испољава одређене одлике клиничке менталне ретардације?

Познато нам је да прекомерно коришћење технологије повезујемо са  узрочним факторима дечје депресије, анксиозности, поремећаја пажње, аутизма, биполарног поремећаја, психозе и проблематичног понашања деце и адолесцената. Сваки додатни сат или дан проведен пред телевизијом, на таблету или на паметном телефону у адолесценцији, повезан је с већим изгледима да се код младих појави депресија - објаснили су дански психолози Андреас Гронтвед и Ј. Singhamеr.

Деца која подстицаје из околине првенствено примају из медија (филмови, игрице, цртаћи) или путем интернета немају развијену емпатију, што резултира честим изливима беса, агресијом и све већим проблемом злостављања, занемаривања, нетолерантности на различитости. Резултати више од 2.000 научних истраживања показала су да значајна изложеност насиљу у медијима повећава ризик од агресивног понашања код деце и адолесцената, чине их неосетљивим на насиље и уверава их да је свет „опасније и страшније” место него што јесте, стоји у саопштењу за медије Америчке академије за педијатрију. Већ су нам одавно познате последице по здравље деце. У нашем окружењу је све више прекомерно ухрањене и гојазне деце и младих, потврђују резултати истраживања здравља становништва, као последица некретања и физичке неактивности. Потом, превише времена проведено испред екрана ТВ-а, мобилног телефона или таблета, који сви зраче, ствара разне поремећаје у спавању који су код деце у драматичном порасту. Затим, вид детета које је дуго пред екраном прети да се трајно оштети и не развије до краја, чак може трајно да се изгуби способност периферног вида.

Интернет је омогућио да се садржаји стварају и деле 100 пута брже него пре. Технологија је еволуирала, али наш мозак није и ту се ствара проблема код деце и младих што „уживајући” такав садржај њихов мозак не може стварати узрочно-последичне везе између разних чињеница. Такав стимуланс заправо узрокује смањену концентрацију и отежано памћење, будући да мозак не стигне да селектиује битне од небитних информација, те да их путем неурона пошаље фронталном кортексу.

Да ли је по вама приметно опадање интелигенције код деце, као што показује истраживање Центра за економска истраживања Рагнар Фриш у Ослу, према којем је након Другог светског рата IQ младих непрекидно растао (Флинов ефекат), да би достигао врхунац 1995. и од тада опада?

За коришћење технологије потребан је минимум физичке активности, углавном се своди на куцање на тастатури, а то може резултирати закаснелим физичким и психичким развојем. Јер све што не користите или се не развија или трајно губи и полако нестаје. Познато нам је да покрет активира мишиће и зглобове и подстиче мозак на решавање проблема у кретању, те на тај начин повећава способности учења и логичког повезивања, а да ли то има дете када је од раног узраста у седећем положају пред неким екраном?

Панел дискусија под називом „Деца и интернет – паметно од почетка”, која је реализована прошле године у оквиру пројекта „Безбедан интернет за целу породицу“ Ужичког центра за права детета у сарадњи са Министарством просвете, науке и технолошког развоја и УНИЦЕФ-ом, покренула је тему о важности укључивања родитеља деце од 4 до 8 година, васпитача и учитеља, у васпитање малишана о дигиталној безбедности и ризицима на интернету.

Деца у све ранијем узрасту почињу да користе интернет, а родитељи немају довољно знања и вештина да их заштите од могућих злоупотреба, показало је истраживање настало у оквиру овог пројекта. Коришћење дигиталних уређаја представља један од посебних изазова за родитеље и за постављање граница у оквиру васпитања деце. Интернет је деци на располагање ставио веће могућности за образовање и забаву, али је, с друге стране, повећао потенцијалне ризике излагања садржајима непримереним њиховом узрасту, дигиталном насиљу и разним врстама злоупотребе деце. Занимљиви су кључни налази истраживања:

1. Већина деце се са дигиталним уређајима сусреће у узрасту од четири године: деца млађег основношколског узраста почињу са око пет година, а млађи од пет година већ у трећој години живота.

2. Свако четврто дете у предшколском узрасту и више од половине деце у школском узрасту већ поседује један дигитални уређај. Најчешће коришћен дигитални уређај међу децом предшколског и млађег школског узраста је „паметни телефон”, а потом таблет рачунари. Чак 70 одсто деце телефон користи самостално, а 24 одсто уз нечију помоћ, док само 6 одсто деце не користи овај уређај.

3. Покушај да ограниче детету време проведено на интернету изазвао је сукоб са децом код две трећине родитеља, док се једна трећина њих сукобила са децом због ограничавања доступног садржаја на интернету. Трећина испитаних родитеља није довољно упозната са дигиталним уређајима како би умели да блокирају садржаје који се промотивно нуде током коришћења интернета или спрече своју децу да остављају „активне дигиталне трагове на интернету“.

4. Две трећине учитеља (68 одсто) ретко помаже ученицима при коришћењу интернета, а више од половине скоро никада не подучава децу како да реагују уколико их узнемири неки садржај на интернету или доживе дигитално насиље.

Професор Џејмс Хекман, економиста, радио је истраживање по коме је најисплативије улагати у образовање у вртићу јер је тада мозак најефикаснији. Како би по вама требало да изгледа то улагање, односно образовање и да ли укључује неки облик дигиталне технологије?

Вртиће би прво требало изградити тако да свако дете има своје место у њима. Да буду пространи и светли, како би деца могла слободно да се крећу и обавезно да имају двориште (са различитим просторним целинама), опремити их функционалним, лако покретним намештајем тако да служи за различите игре и  активности деце. Лаптоп рачунари треба да се нађу у просторијама вртића, и користили би се у ситуацијама учења у партнерским односима с одраслима. Заједно би претраживали и тражили одговоре али би се ишло и корак даље од онога што су деца урадила или видела на екрану јер би се дигитални садржаји стављали у контекст њиховог живота, како би се развијало критичко мишљење о њима.

Немачки неуролог Манфред Шпицер тврди да деца морају имати неко знање пре употребе рачунара и Гугла да би умела да филтрирају информације и да би боље памтила, те препоручује употребу рачунара тек између 15 и 18 година. Да ли има места рачунарима у вртићима?

Тешко је данас бити мудар па наћи праву меру када је реч о томе колико деца смеју да користе разне уређаје. Зато треба послушати савете стручњака који су се тиме подробно бавили - ти савети се нимало неће свидети деци, али неће се допасти ни неким родитељима. Америчка педијатријска академија и Канадско друштво педијатара објавили су да деца до друге године не би уопште смела да буду изложена утицајима технологије, деца од треће до пете година требало би да имају ограничен приступ технологији на један сат дневно, а деца и адолесценти од шест до 18 година не би смели да проводе више од два сата дневно пред различитим екранима. И родитељи све више времена проводе пред разним екранима, а све мање времена са својом децом. Није ретка појава видети маму и тату како гледају у своје телефоне док дете седи поред њих у колицима и покушава да привуче њихову пажњу. Будући да се не могу повезати са родитељима, деца почињу да се повезују са уређајима, што може резултирати зависношћу, а забрана даљег коришћења уређаја узрокује емотивну нестабилност. Имајте на уму и то да један од пионира технологије и развоја интернета Стив Џобс није дозволио својој деци приступ технологији и интернету.

Ова запажања не треба да изазову забринутост још увек, али увелико треба да нагласе важност подршке породици и свим одраслим старатељима детета, да се активно укључе у преиспитивање својих реалности, како би се повећао квалитет односа дете-родитељ-васпитач, што би значајно допринело квалитетњем васпитању и образовању у раном детињству. Рана интервенција је кључна – превентивни напори код куће и у вртићу, су неопходни, да би се заштитило ментално здравље и безбедност наших најмлађих.

Снежана Милановић