Палић: Документарац о петаестомесечном подвигу "спелеонаута"

“Све је у овом филму наука и мистерија, одлазак на Месец и у утробу Земље, радити за човечанство и бити сам, живот у пећини - кроз визуру медија и кроз интимне дневничке белешке Милутина, па тако и сама форма филма прати ову супротстављеност, а то свакако јесте и својеврсни путоказ и подсетник за све који гледају”, рекла је Ђекић за Танјуг.



Каже да је исток Србије дуго привлачио - због заборава, скрајнутости, дивље природе и живих, дубоко укорењених легенди, села која нестају, напуштени рудник уранијума, бројни трагачи за закопаним благом.



Све јој је то звучало привлачно, али знала је да то није благо за којим трага и онда је случајно наишла на пар реченица: неки наш човек провео је 15 месеци у пећини код Сврљига и тиме вишеструко оборио рекорд у пећинском самовању. 



“Тако велики и несвакидашњи подвиг, записан и у Гинису, а готово се ништа о њему не зна! Истражујући још мало, открила сам да је Милутин Вељковић за време свог боравка у пећини писао и дневник, који је после и објављен под насловом ''Под каменим небом''. Успела сам некако да нађем један примерак преко огласа и већ после неколико страница више нисам имала сумњи да је то мој нови филм. Каква идеја, какав лик, какав нови свет, каква воља и храброст, какво искушење и немогућа мисија”, истакла је Ђекић.



Подсећа да је Милутин ушао у пећину свега неколико недеља пре него што ће човек ступити на Месец и тај свемирски занос читљив је и између редова његових дневничких забелешки, јер је замишљао пећину као затворени систем, врсту свемирског брода. 



“Божо Булатовић, писац и јунаков пријатељ захватио је срж када је рекао следеће: ''Милутин Вељковић је савремени израз моћи нашег народа. Време није за хајдучије, а немамо могућности да са рампи лансирамо суграђане у космичка пространства. Дакле, наша храброст, спремност за подвиге, нашла је у њему типичног представника''”, рекла је Ђекић.



Југословенска штампа је од јуна 1969. до септембра 1970. брујала о одласку дотад анонимног Милутина Вељковића у подземни свет, посебно су била дирљива писма читалаца, из којих је јасно у којој мери је Милутин дотакао њихову машту. 



О Милутину су писали и московска “Правда”, “Corriеrе dеlla сера”, бројне америчке новине, био је на насловној страници магазина “Бритисх Цавер”, чак и у реномираном “Сциенце Нењс”, а његов рекорд у подземном самовању записан је и у Гинисовој књизи рекорда. 



Експеримент у Самару отворио је врата Милутину за још амбициознији план: самовање у Боговинској пећини, које је требало да траје чак две и по године. 



Ђекић каже да јој је највећи изазов био како да пренесе разне аспекте и ритам пећине које је Милутин доживљавао током 11.111 сати, а више од свега како да пренесе свет лишен чулних надражаја савременом гледаоцу навикнутом на сталне, изразите стимулације. 



“Циљ ми је био да од недостатка догађаја, светлости, ликова и покрета - укратко, свега оног што чини филм - начиним филм! Да ово није био лак задатак, сведочи и чињеница да сам са Немањом Бабићем у монтажи провела готово исто онолико времена колико и Милутин у пећини”, рекла је Ђекић.



Примећује да се данашњи човек превише одродио од природе и да тиме постаје опасан и по себе и по њу, док Милутин на више начина демонстрира другачији начин. 



“Није било лако доћи до података о Милутину. Кад год би ми се чинило да сам успела да се приближим Милутину и сазнам неку ''коначну'' истину о њему, он би узмицао, попут недокучиве тајне. Чини се да се на сличан начин и пећина понашала према Милутину. 



Он је у њој живео, мерио је, посматрао, учио, пењао се и провлачио и освајао њене бројне канале, копао по њој враћајући се у зору човечанства, и стављао се у позицију путника кроз свемир”, рекла је Ђекић.



“Књигу посвећујем истраживачима који сагореше на граници Непознатог” - написао је Милутин на првој страни свог дневника. 



“Тих неколико речи изражава оно што и сама доживљавам као најдубљи и најсмисленији човечански порив. Уронивши у мрак и једнолично брујање пећине - ето прилике да се са странпутице презасићених чула вратимо на почетак, у нулту зону - без сензација! Сусрет са собом је неизбежан. Милутин је открио да може преобликовати себе до чудесних граница, које су и њега самог плашиле. Данас би се ретко ко одрекао стечене зоне комфора, макар и на кратко, па каква год да је цена”, приметила је Ђекић