Palić: Dokumentarac o petaestomesečnom podvigu "speleonauta"
PALIĆ: Dokumentarni film “Speleonaut - Pod kamenim nebom” Sonje Đekić, o Milutinu Veljkoviću koji je 15-mesečnim boravkom u pećini zadivio celu Jugoslaviju, u trenutku kada je čovek prvi put kročio na Mesec, prikazan je na Festivalu evropskog filma Palić, u okviru selekcije “Eko Dodž”.
“Sve je u ovom filmu nauka i misterija, odlazak na Mesec i u utrobu Zemlje, raditi za čovečanstvo i biti sam, život u pećini - kroz vizuru medija i kroz intimne dnevničke beleške Milutina, pa tako i sama forma filma prati ovu suprotstavljenost, a to svakako jeste i svojevrsni putokaz i podsetnik za sve koji gledaju”, rekla je Đekić za Tanjug.
Kaže da je istok Srbije dugo privlačio - zbog zaborava, skrajnutosti, divlje prirode i živih, duboko ukorenjenih legendi, sela koja nestaju, napušteni rudnik uranijuma, brojni tragači za zakopanim blagom.
Sve joj je to zvučalo privlačno, ali znala je da to nije blago za kojim traga i onda je slučajno naišla na par rečenica: neki naš čovek proveo je 15 meseci u pećini kod Svrljiga i time višestruko oborio rekord u pećinskom samovanju.
“Tako veliki i nesvakidašnji podvig, zapisan i u Ginisu, a gotovo se ništa o njemu ne zna! Istražujući još malo, otkrila sam da je Milutin Veljković za vreme svog boravka u pećini pisao i dnevnik, koji je posle i objavljen pod naslovom ''Pod kamenim nebom''. Uspela sam nekako da nađem jedan primerak preko oglasa i već posle nekoliko stranica više nisam imala sumnji da je to moj novi film. Kakva ideja, kakav lik, kakav novi svet, kakva volja i hrabrost, kakvo iskušenje i nemoguća misija”, istakla je Đekić.
Podseća da je Milutin ušao u pećinu svega nekoliko nedelja pre nego što će čovek stupiti na Mesec i taj svemirski zanos čitljiv je i između redova njegovih dnevničkih zabeleški, jer je zamišljao pećinu kao zatvoreni sistem, vrstu svemirskog broda.
“Božo Bulatović, pisac i junakov prijatelj zahvatio je srž kada je rekao sledeće: ''Milutin Veljković je savremeni izraz moći našeg naroda. Vreme nije za hajdučije, a nemamo mogućnosti da sa rampi lansiramo sugrađane u kosmička prostranstva. Dakle, naša hrabrost, spremnost za podvige, našla je u njemu tipičnog predstavnika''”, rekla je Đekić.
Jugoslovenska štampa je od juna 1969. do septembra 1970. brujala o odlasku dotad anonimnog Milutina Veljkovića u podzemni svet, posebno su bila dirljiva pisma čitalaca, iz kojih je jasno u kojoj meri je Milutin dotakao njihovu maštu.
O Milutinu su pisali i moskovska “Pravda”, “Corriere della sera”, brojne američke novine, bio je na naslovnoj stranici magazina “British Caver”, čak i u renomiranom “Science Nenjs”, a njegov rekord u podzemnom samovanju zapisan je i u Ginisovoj knjizi rekorda.
Eksperiment u Samaru otvorio je vrata Milutinu za još ambiciozniji plan: samovanje u Bogovinskoj pećini, koje je trebalo da traje čak dve i po godine.
Đekić kaže da joj je najveći izazov bio kako da prenese razne aspekte i ritam pećine koje je Milutin doživljavao tokom 11.111 sati, a više od svega kako da prenese svet lišen čulnih nadražaja savremenom gledaocu naviknutom na stalne, izrazite stimulacije.
“Cilj mi je bio da od nedostatka događaja, svetlosti, likova i pokreta - ukratko, svega onog što čini film - načinim film! Da ovo nije bio lak zadatak, svedoči i činjenica da sam sa Nemanjom Babićem u montaži provela gotovo isto onoliko vremena koliko i Milutin u pećini”, rekla je Đekić.
Primećuje da se današnji čovek previše odrodio od prirode i da time postaje opasan i po sebe i po nju, dok Milutin na više načina demonstrira drugačiji način.
“Nije bilo lako doći do podataka o Milutinu. Kad god bi mi se činilo da sam uspela da se približim Milutinu i saznam neku ''konačnu'' istinu o njemu, on bi uzmicao, poput nedokučive tajne. Čini se da se na sličan način i pećina ponašala prema Milutinu.
On je u njoj živeo, merio je, posmatrao, učio, penjao se i provlačio i osvajao njene brojne kanale, kopao po njoj vraćajući se u zoru čovečanstva, i stavljao se u poziciju putnika kroz svemir”, rekla je Đekić.
“Knjigu posvećujem istraživačima koji sagoreše na granici Nepoznatog” - napisao je Milutin na prvoj strani svog dnevnika.
“Tih nekoliko reči izražava ono što i sama doživljavam kao najdublji i najsmisleniji čovečanski poriv. Uronivši u mrak i jednolično brujanje pećine - eto prilike da se sa stranputice prezasićenih čula vratimo na početak, u nultu zonu - bez senzacija! Susret sa sobom je neizbežan. Milutin je otkrio da može preoblikovati sebe do čudesnih granica, koje su i njega samog plašile. Danas bi se retko ko odrekao stečene zone komfora, makar i na kratko, pa kakva god da je cena”, primetila je Đekić
