Нинине мустре: Пензија

Да, ја верујем у то да сам сама кројач своје среће, мада још увек нисам у стању да у сваком тренутку одгонетнем где су ми маказе, а и кад их пронађем, дешава ми се да буду тупе, или да је тканина жива па измиче, ју, ју, страшно, страшно. Често се љутим на тканину, маказе и остале ометаче при мојој кројачкој работи.  

Мислим да је згодно да испричам овај случај са колегом пензионером, као добру мустру по којој би могао живот да се кроји. Наиме, новопечени пензионер је свега десетак година пред своју заслужену пензију, склоњен са једне одличне позиције до које је стигао својим истинским знањем и способностима. Тако сам га и упознала. Дошао је на радно место са којим није имао никакве везе, никаквог пређашњг искуства нити додира. Иако је студентске године поодавно оставио за собом, није му било тешко да се распита, прихвати понеку сугестију и да научи понешто од нас који смо били далеко испод њега, по годинама, а и по интелекту, морам да признам. Сведочили смо тада једном несвакидашњем прилагођавању новонасталој ситуацији, без горчине, без озлојеђености него напротив, свему је прилазио чак донекле као у шали, играјући се, као неки пубертетлија којем се захваљујући млађем брату поново указала шанса да се поигра са играчкама из раног детињства, па има изговор да не осујети своје прве кораке ка зрелости. Дивили смо се начину на који је лагано усвајао неопходна знања и вештине и како је убрзо превазишао већину од нас тада већ искусних. Толико је то његово понашање било велико да израз „никад није касно“ делује као део неке дечије бројалице, која би у овој причи била потпуно непримерена. Зато само мој дубоки наклон можда може да дочара степен мог осећаја дивљења према ставу, поншању и проналажењу начина да се човек осећа добро у својој кожи, без обзира на то у каквим се околностима и у којем животном добу нашао. На жалост, колико год се трудио, околности и даље нису ишле на руку мудрим, образованим, интлигентним, културним и искусним појединцима, па ни сво уклапање и прилагођавање, није том човеку донело неког напретка у новом радном окружењу. А он нам је ипак успео да буде одличан пример како се носити са ситуацијом која ти ма шта радио, никако не иде у корист. Када је увидео да ни од великог залагања нема напретка, радио је свој посао коректно, али ништа више од тога. „Празан ход“ би попуњавао слушањем квалитетне музике и осмишљавањем слободног времена које ће посветити породици и хобијима. До последњег радног дана остао је љубазан, културан, и са изразом истинског задовољства сопственим животом на лицу. Баш таквог смо га испратили и у пензију.

Одлазак у пензију може да се доживи на разне начине. Заправо, све животне промене су такве какве су, а само од мог става према њима зависи да ли ће ми бити угодне и донети више смисла и радости, или ћу над њима жестоко кукати. Није потребна нека велика мудрост шта одабрати од то двоје. Какве год биле маказе што кроје, те руке што их држе, те су руке моје.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com