Ninine mustre: Penzija
Proslava odlaska u penziju dragog mi kolege, motivisala me je da podrobnije razmislim o tome čime uslovljavam sopstveno zadovoljstvo životom.
Da, ja verujem u to da sam sama krojač svoje sreće, mada još uvek nisam u stanju da u svakom trenutku odgonetnem gde su mi makaze, a i kad ih pronađem, dešava mi se da budu tupe, ili da je tkanina živa pa izmiče, ju, ju, strašno, strašno. Često se ljutim na tkaninu, makaze i ostale ometače pri mojoj krojačkoj raboti.
Mislim da je zgodno da ispričam ovaj slučaj sa kolegom penzionerom, kao dobru mustru po kojoj bi mogao život da se kroji. Naime, novopečeni penzioner je svega desetak godina pred svoju zasluženu penziju, sklonjen sa jedne odlične pozicije do koje je stigao svojim istinskim znanjem i sposobnostima. Tako sam ga i upoznala. Došao je na radno mesto sa kojim nije imao nikakve veze, nikakvog pređašnjg iskustva niti dodira. Iako je studentske godine poodavno ostavio za sobom, nije mu bilo teško da se raspita, prihvati poneku sugestiju i da nauči ponešto od nas koji smo bili daleko ispod njega, po godinama, a i po intelektu, moram da priznam. Svedočili smo tada jednom nesvakidašnjem prilagođavanju novonastaloj situaciji, bez gorčine, bez ozlojeđenosti nego naprotiv, svemu je prilazio čak donekle kao u šali, igrajući se, kao neki pubertetlija kojem se zahvaljujući mlađem bratu ponovo ukazala šansa da se poigra sa igračkama iz ranog detinjstva, pa ima izgovor da ne osujeti svoje prve korake ka zrelosti. Divili smo se načinu na koji je lagano usvajao neophodna znanja i veštine i kako je ubrzo prevazišao većinu od nas tada već iskusnih. Toliko je to njegovo ponašanje bilo veliko da izraz „nikad nije kasno“ deluje kao deo neke dečije brojalice, koja bi u ovoj priči bila potpuno neprimerena. Zato samo moj duboki naklon možda može da dočara stepen mog osećaja divljenja prema stavu, ponšanju i pronalaženju načina da se čovek oseća dobro u svojoj koži, bez obzira na to u kakvim se okolnostima i u kojem životnom dobu našao. Na žalost, koliko god se trudio, okolnosti i dalje nisu išle na ruku mudrim, obrazovanim, intligentnim, kulturnim i iskusnim pojedincima, pa ni svo uklapanje i prilagođavanje, nije tom čoveku donelo nekog napretka u novom radnom okruženju. A on nam je ipak uspeo da bude odličan primer kako se nositi sa situacijom koja ti ma šta radio, nikako ne ide u korist. Kada je uvideo da ni od velikog zalaganja nema napretka, radio je svoj posao korektno, ali ništa više od toga. „Prazan hod“ bi popunjavao slušanjem kvalitetne muzike i osmišljavanjem slobodnog vremena koje će posvetiti porodici i hobijima. Do poslednjeg radnog dana ostao je ljubazan, kulturan, i sa izrazom istinskog zadovoljstva sopstvenim životom na licu. Baš takvog smo ga ispratili i u penziju.
Odlazak u penziju može da se doživi na razne načine. Zapravo, sve životne promene su takve kakve su, a samo od mog stava prema njima zavisi da li će mi biti ugodne i doneti više smisla i radosti, ili ću nad njima žestoko kukati. Nije potrebna neka velika mudrost šta odabrati od to dvoje. Kakve god bile makaze što kroje, te ruke što ih drže, te su ruke moje.
Nina Martinović Armbruster