Новосадски ватрогасци даноноћно чувају град од пожара

Том приликом проверавају пожарна степеништа и хидрантне мреже, те дају основне смернице и савете грађанима о томе како да се евакуишу у случају избијања ватре и шта најпре треба да ураде у таквој ситуцији. Осим тога у зависности од могућности у току године вежбају гашење пожара десетак пута на одређеним зградама у граду, па можемо видети на различитим местима у граду на којима раде јавно-показне вежбе.

– Практично вежбање је део нашег редовног рада и спроводи се свакодневно – прича командант Ватрогасно-спасилачке бригаде Нови Сад Стојан Миловац и објашњава да у програму стручног усавршавања за годину дана испланирају број јавно-показних вежби које морају да ураде у Новом Саду. – Свака смена и чета у новосадском батаљону има одређени број вежби. То су вежбе на јавним, индустријским објектима, школама, обдаништима и томе слично. Циљ је да унапредимо наш рад и едукујемо оне код којих вежбамо како би схватили која је њихова улога у таквом ванредном догађају, као што је пожар, да не чекају ватрогасце да стигну него да сами предузму неке мере. Прва мера је евакуација људи из објекта.

Сваки минут у ватрогасном дому је још од примопредаје смене у седам ујутру испланиран, па одмора и пауза практично да нема. Ватрогасци даноноћно дежурају и чувају град од пламена, а због тога морају бити увек у форми. Осим физичких припрема, свакодневно имају и теоријску наставу. Како сазнајемо, најпре морају да буду спремни да за један минут од дојаве могу да крену на место пожара.

– Ако је пожар на или у кући или приземном објекту излазе два возила и осам људи. Ако имамо дојаву да у згради има дима, односно да је могућ пожар на спратном објекту излазимо са три до четири возила, одосно, 10-12 људи. Ако гори аутомобил излази једно возило с четири до шест људи, а због пожара на трави на интервенцију иде мањи број ватрогасаца – објаснио је командант Ватрогасног батаљона Нови Сад Игор Адам.

Од удаљености самог места пожара углавном и зависи за колико времена ватрогасци стижу на интервенцију, али се дешава да њихов долазак успори саобраћај у граду. Како кажу, неки суграђани су спремни да се склоне с пута како би ватрогасци несметано прошли и што брже стигли на локацију, а неки баш и не. Осим тога, наши саговорници наглашавају да се њихови командири и возачи „лавовски” труде да што пре стигну на место пожара, па често и на своју штету преузимају ризике не би ли што пре обавили своју дужност.

        В. Бијелић