ИЗА ИЗЛОГА: Са вером у систем

Прича је прилично невероватна: младу Кинескињу, удату за знатно старијег Швеђанина, тај је „господин супруг“ све с бебом избацио на улицу, те је она гладна и неиспавана данима лутала улицама Гетеборга. Очајна, одлучила је да оконча своју и муку своје шестомесечне бебе; да скоче заједно у реку и заврше. И – скочиле су. А онда је на сцену ступио гастарбајтер из Сарајева; кад је видео шта се дешава, зауставио је ауто, излетео напоље и без размишљања – скочио. Заронио је и, како је сам после испричао, видео како је жена почела да тоне. Прво је на обалу извукао бебу, а потом се вратио како би спасао и мајку. У међувремену су стигли хитна помоћ, полиција, ватрогасци... Другим речима, систем је стигао на место несреће и преузео ствари у своје руке.

Његош је, очекивано, постао нешто као шведски херој. Чак је и гостовао у истоименој емисији, у којој је изјавио како је он само „урадио оно што се у таквим ситуацијама једино и може урадити“  - помогао је. Притом је нашег Његоша, коме су у то време нудили и стално запослење у шведској полицији, највише у читавој причи изненадило што нико од случајних пролазника (а било их је, како је рекао, негде око 200) није реаговао. Уместо да помогну, да нешто ураде не би ли спасили мајку с бебом, они су извадили телефоне и кренули да читав догађај снимају. Да, како је „свака мука у Његоша“ казао наш Босанац, направе што бољи видео клип или фотографију којима би у трену „покорили“ интернет. Причу, што би се рекло, имају. Само је недостајало мало тог ХД квалитета да ова „замало трагедија“ постане планетарни вирал број један...

И није да сам причу о „систему“ који (не) функционише морала да „увезем“ с далеког Севера. Има сличних примера колико ти воља и на домаћем терену. Рецимо, недавно сам на једном од булевара била сведок драме која се свако мало понавља; колона аутомобила на семафору, отворена само једна трака, на другој се „изводе радови“ кад – стижу кола Хитне помоћи. Сирена свира, подсећајући нас све да је могуће нечији живот у питању; да се на том путу до Института у Каменици свака секунда рачуна. Сви – пешаци, возачи, бициклисти – стојимо на својим местима као скамењени. А, време цури... Не знам колико га је исцурело, тек у једном тренутку се возач у четвртом или петом ауту из колоне досетио – снажно је смотао волан и у трену се пребацио на супротну траку коловоза. Потом су и остали возачи (укључујући и „предводницу“ с чела колоне која је све време телефонирала), срећом, следили његов пример и возило Хитне је могло да продужи ка болници. Да спасе нечији живот.

Или, рецимо, прича мог колеге о џепарошу из аутобуса, којег је његова супруга прва уочила. Жена је викнула „пазите људи, ево га лопов“ и – добила шамар посред лица. Лопов је ударио пред свим путницим и нико од дупке пуног аутобуса није реаговао. Нико јој није помогао, нити бар покушао да је заштити. И последњи пример од пре неки дан: на једну моју познаницу на пешачкој стази налетела је девојка на бициклу. Возила је доста брзо, те је моја познаница у том „директном судару“ од силине удара пала и баш се онако угрувала. Поцепала јој се сукња и испало све из торбе, а како каже, у првом тренутку није била сигурна ни да је остала „у једном комаду“ или је можда нешто и сломљено. За то време су сви пролазници (а било их је) равнодушно пролазили поред ње. Журили су; нико се није ни зауставио, нити је питао да ли је добро или јој можда потребна помоћ. Нико, казала ми је и даље узнемирена, није чак ни успорио ход...

Неће људи да се мешају; само им још то фали у животу. Као да немају довољно својих мука и проблема. Уосталом, рећи ће вам већина у своју одбрану, чему систем ако не да реагује у оваквим ситуацијама; због чега њих плаћамо, ако ми треба да решавамо проблеме. И да, донекле су у праву. Али, само донекле. Нити смо ми тамо неки измештени балончићи који безбрижно лете с цвета на цвет и с распродаје на распродају у неком свом свету вечитог пролећа; нити би све то мање лепо и разиграно увек неко други требало да почисти. А не, није тако замишљено. Колико год се заговорницима теорије да је најлакше и најефикасније лепо платити некоме да поспрема и затегне неће допасти, понекад тај модел једноставно не ради посао. Понекад ситуација налаже да су баш они тај „систем“, односно, неко ко треба да реагује, да помогне, да спасе... Дешава се. А онда телефон вадимо из yеpa не да бисмо снимили селфи, већ како бисмо евентуално позвали помоћ. А што се „плаћеног“ система (војска, полиција, здравство) тиче, питање: није ли помало лицемерно стално га с огромним непоштовањем оспоравати и говорити да је прескуп и да ништа не ради, а онда кад загусти очекивати да истог часа сви они „као један“ прискоче да асистирају?

 Јасна Будимировић