Бистро горско врело Амире Медуњанин
Црвени метеро-аларм спречио је да свечано отварање 54. Смотре „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу буде на Отвореној сцени у парку Буковичке бање; неко одозго (који види све) видео је и да Вече севдалинки захтева затворен простор, јер је реч о тихој музици која се пева малом броју људи, без великих озвучења и рефлектора.
Тако је Амира Медуњанин, коју зову „краљицом севдаха“ и „босанском Били Холидеј“ одржала концерт у биоскопској сали „Парк“ са професором гитаре из Сарајева Бошком Јовићем, који је обезбедио веома музикалну камерну подршку. Наш народ је мудро смислио: „кроз Босну – не певај, кроз Србију – не играј, а кроз Македонију – и не певај и не играј!“. Уосталом, наше примадоне, Бањалучанке – Радмила Смиљанић (за коју се и говорило да пева „од Баха до севдаха“), Дуња Симић, Наташа Јовић Тривић, Снежана Савичић Секулић, Сања Керкез – сваким тоном потврдиле су ову тврдњу!
Амира Медуњанин како и сама истиче – нема школован глас, али је он природно леп, носив, музикалан. Не форсира га, пева без напора, подсећа на горско врело, неомеђано, бистро и свеже. Њене најаве само нарушавају тај лепи тонски склад. Мене је подсетила и на певачице фада које такође певају о чежњи растанка и дугим данима и годинама осаме. Није дотакла онај „кара-севдах“, миксујући жанрове, упличући чак и дечје песмице видевши малишане у публици. Чули смо „Мој дилбере куд се шећеш“ (за коју се претпоставља да је из периода Османлијског царства, коју је педесетих година незаборавно интерпретирала Даница Обренић уз оркестар исто тако незаборавног Царевца), такође изворну народну песму „Запевала сојка птица“ (коју смо запамтили у извођењу Силване Арменулић и Лене Ковачевић), „Продужи даље“ – Корнелија Ковача (коју је певао Здравко Чолић), од незваничне сарајевске химне по сефардској мелодији „Кад је пођох на Бембашу“ (са Неџадом Салковићем и Химзом Половином), до предивних стихова Алексе Шантића „Крадем ти се у вечери“ (са Оливером Његом) и „Што те нема“ (са Јадранком Стојаковић)...
Гордана Крајачић