Емил Роцков: Требају нам нова лица, свежи умови и срца

То се подударило и са традиционалним избором нашег листа, по којем је плавокоси чувар мреже проглашен за најбољег фудбалера АП Војводина, па сумњи било које врсте у исправност такве одлуке нема места. Емил ових дана, заједно с клупским друговима, тренира на Златибору, припремајући се за нову сезону, уједно ослушкујући сигнале с тржишта и важући понуде за промену средине које му стижу и тек ће стизати.

- Прошло ми је кроз главу и исфилтрирао сам тај аргумент да не могу да очекујем да стварамо резултате а да је голман најбољи играч сезоне. Фудбал је екипни спорт и да би се у њему побеђивало потребно је постизати више голова од ривала. Кључ ове игре не налази се у потпуном посвећивању дефанзивним задацима. Ипак, на индивидуалном плану, то ме на неки начин чини присебним и нормалним и даје ми додатни мотив који је јако лако да нестане, у ситуацији у којој смо били. Лепо је када стекнеш став о томе да људи око тебе примећују да пружаш све што можеш, да си професионалац, да дајеш све што имаш за Војводину и поносан сам што је то вредновано на такав начин – каже Роцков.

Претпостављамо да бисте волели да у наредном периоду неко од ваших саиграча из офанзиве буде играч сезоне?

- Не, волео бих да ми будемо први на табели, а да и ја даље будем најбољи - насмејао се наш саговорник.

Шта планирате даље у каријери?

- Не оптерећујем се превише тим питањем . Научио сам да ствари не могу да се десе на силу. Интересовање за мене постоји, има и понуда и тек у тим тренуцима схватиш колико си мали и како је велики бизинис фудбал. Пуно пута ставио сам клуб испред себе, иако сам имао понуде којима сам био задовољан и свашта нешто се издешавало у последња три прелазна рока. Полако, видећемо шта ће се догађати овог лета.

Ипак, да ли бисте више волели да останете, или да промените средину?

- Незахвално је то питање, јер ту је много фактора који пресуђују. У сређенијем клубу у иностранству могао бих, у шта верујем свим срцем, да напредујем још много и имам визију неког свог будућег пута. Битно је да знам да могу да играм у некој европској лиги, а до тренутка док у њу не одем остаје ми да радим и даље изграђујем себе – поручио је Емил.

Како сада гледате на туробну Вошину  сезону?

- На неки начин успели смо на крају да извучемо сезону пласманом у плеј-оф. Одиграли смо три „крвава“ последња сусрета у регуларном делу, два у Сурдулици и онај с Партизаном на „Карађорђу“. Баш утакмица с црно-белима мора да се означи као нека наша емотивна експлозија, као да је у њу стало читаво првенство. Мислим да се то после одразило на нашу игру у плеј-офу, јер у том дуелу се догодила права ерупција емоција. Ја сам, например, много славио гол када смо повели, што иначе не радим, јер сам осетио да се десила нека добра ствар у сезони у којој није било пуно таквих тренутака. Ушли смо у доигравање, али, када већ правимо ретроспективу, била је то јако мала ствар, готово мизеран успех, па ухватим себе у мислима да ме је помало и срамота што сам тада био толико срећан. Разумећете, када сте тако дубоко у јами да тако мало светслости у њу продире, једноставно морате да јој се обрадујете.

Да ли сте размишљали и о томе шта је све могло да се догоди да сте играли у плеј-ауту?

- То је заиста хипотетичко питање... Нисмо очекивали да ћемо играти у плеј-офу, а ипак смо у њему завршили... Хајде да не размишљамо о томе.

У првом делу првенства одбрана је деловала доста добро, а онда као да је спустила штит у плеј-офу?

- Тачно је да смо доста добро функционисали у том делу лиге и било је доста сусрета које смо спашавали управо ми, из одбране. Али, вратићу се на почетак наше приче, треба постићи гол више да би се узели бодови, зар не? Добро смо функционисали у дефанзиви, имали најмање примљених голова и то је донекле функционисало, а у плеј-офу се догодило расуло. За дубљу анализу је због чега је било тако: да ли због менталитета, квалитета екипе, њеног карактера... То је сада једна шира слика на коју се више не треба враћати, већ морамо да се окренемо ономе што нам следи. Јасно је да не смемо да дозволимо себи да опет радимо исте ствари, а да очекујемо другачије резултате и то јесте поука коју морамо да извучемо из последње две сезоне.

Воша је на припремама без шефа стручног штаба, да ли то смета играчима?

- Не злоупотребљавамо то што шеф струке није овде с нама, јер то би било превише. Не постоји та доза детињарије и неозбиљности, јер сви желимо да се добро спремимо, имајући у виду да желимо нешто добро да урадимо у нашим каријерама. Већ смо пропустили доста и надамо се да ће бити све онако како треба у наредном периоду.

Очекује се долазак Лалатовића на место шефа струке, колико вама одговара такав стручњак, човек необично велике енергије?

- Нисам био у прилици да пуно сарађујем с њим, јер сам у време када је он радио у клубу, био у сенци и нисам био пројектован за Вошу. Енергија која постоји на његовим тренинзима јесте суштина, јер онако како тренираш, тако ћеш и играти. Таква агресија на лопту и у дуел игри, проткана са емотивном избалансираношћу међу играчима, јесте модел квалитетног тренирања на путу ка добрим резултатима. У сваком случају, радујем се његовом доласку и очекујем позитиван помак.

У прошлој сезони носили сте капитенску траку, да ли очекујете да ћете то чинити и у сезони која следи?

- Није на мени та одлука, нити се лактам да будем капитен. То доноси, хајде да се тако изразим, неке непријатности које  ми у прошлој сезони уопште нису биле потребне у животу. Наравно, од тога не бежим, спреман сам да се суочим с таквим стварима и није стварно битно ко ће бити капитен. Не бих препустио другом траку, али с доласком Дринчића у тим одмах се осетио његов ауторитет и лидерство и није на одмет да имамо играча у пољу који може да буде капитен.

Стигли су Дринчић и Ђуришић, а постоје најаве да ће још неколико проверених играча доћи?

- Не бих да се бавим стварима које се још нису десиле, јер смо сви заједно научили, и то на тежи начин, да то није никако добро. Свакако да нам требају нова лица, свежи умови и срца, као и искуство у екипи. Уз то, многи играчи су отишли и неко мора да дође уместо њих, а то је ствар клуба да реши. Млади играчи који су на Златибору  морају да схвате да све то што раде још увек није прави фудбал. Нажалост, у Војводини још нису осетили шта значи прави, такмичарски фудбал на сениорском нивоу, погово не на оном на којем овај клуб жели да буде. То су супер момци, много су талентовани и већ се види нека смена генерација, али морају да схвате где се налазе и да промене начин размишљања, односно однос према раду, животу и каријерама. Волео бих да се што пре пробију на великој  сцену, морају да буду стрпљиви и да схвате да је велика ствар за њих ако добију поверење са 17 или 18 година и да не смеју да је прокоцкају – нагласио је Емил Роцков.

Текст и фото: А. Предојевић