Засавички резерват: Бисер међу седам села и седам вода...

Управо овим почиње причу пред посетиоцима управник Специјалног резервата природе Засавица Слободан Симић, заштитно лице ушушкане оазе Јужне Мачве.

– Пре 25 година, 6. јуна, дошао сам случајно у село Засавица и у шетњи након обилног ручка открио себи, Сремској Митровици, Србији и свету нову реку – каже духовити и живописни Слободан. – Како је локално становништво „заволело” природу и Засавицу? Тако што је видело да хиљаде лудака, по њиховом мишљењу, долази на баруштину где су они чували и напасали стоку. Сада нас поштују јер је прво што им гости кажу: „Водите нас на Засавицу”.

Питорескним пределом доминира 18 метара висок торањ, на чијем се врху угнездила рода, као и брод „Умбра”, са ког се пружа поглед на километре травнате површине којом неспутано трче коњи и на чисту подземну дринску воду, која је изнедрила невероватан биљни и животињски свет јер се може похвалити да у својој близини никада није имала ниједног загађивача. Сјајна екипа овог резервата природе са Михајлом Станковићем на челу, открила је, забележила и презентовала 150 нових представника флоре и фауне, тврди Симић, уверен да ће најбољи студенти биологије, приликом овогодишње посете, наћи још неколико врста.

– Оно чиме сам као мастиљар, тј. дипл. правник, све ове године фасциниран јесте чудо природе, а у том чуду су биљке, често невидљиве за лаике, та створења која се не крећу, али имају невероватан начин проширења и размножавања. Њихово семе може да чучи и 50 година у земљи и да се развије у повољном периоду – открива нам саговорник.

Међу тим чудима је и биљка месождерка алдрованда, која, будући да је без корена, хвата ситне организме пливајући. Сто година се сматрало да је нема у Србији, док је Станковић није нашао у Засавици пре пет-шест година. Њој се придружује риба умбра крамери, дводихалица која је у стању да уђе у муљ и тако преживи без воде. И њој је донедавно Засавица била једино станиште. Дуга је листа ретких и угрожених врста које се могу наћи овде: међу биљкама ребратица, мочварна коприва, језичасти љутић, слатководни сунђер и друге, а међу животињама, пре свега, дабар, који је 2004, после једног века, у сарадњи с Министарством пољопривреде и заштите животне средине и Биолошким факултетом, а уз донацију из Баварске, враћен у Србију. Нестао махом због женске таштине пошто су се од његовог крзна правиле бунде, док је касторијална жлезда коришћена у индустрији парфема, био је и честа храна на трпезама током поста јер је наводно црква то одобравала.

– Примио се изванредно – додаје. – Имамо 17 фамилија са око 100 примерака, а проширио се и до Брчког, где је ухваћен један наш чиповани дабар. Пошто нема природних непријатеља, очекујем да ће за десет година освојити целу Србију. 

Да би било одрживо, засавичко добро морало је имати јасну концепцију .

– Покрет горана Сремска Митровица, коме ја припадам, прва је невладина организација која је добила на управљање резерват природе. Ово је први визиторски центар, као што је први сајт било ког националног добра управо сајт Засавице. Имамо три тзв. авеније: прва је заштита и управљање оним што смо добили од државе, друга туризам, а трећа развој старих раса Србије: мангулице – сремске црне ласе, подолског говеда, босанског брдског коња и музних магарица, чија је фарма од 250 женки друга по величини на свету. На основу свих тих животиња развили смо угоститељство, па се једе само оно што сами узгојимо на органском пашњаку. То нам омогућава да зарадимо за 50 одсто наших потреба. Око 10 одсто добијамо од Министарства, које плаћа три чувара и једног истраживача, а остало од међународних пројеката у области заштите и унапређења Засавице. Радимо 365 дана у години. Тренутно је запослено14 људи, а у летњој сезони ангажујемо још локалног становништва – наводи он.

Кад Засавица постане светска вест

Засавица је последњих неколико година прилично присутна у медијима, а према Станковићевим речима, честа сарадња са новинарима има својих „занимљивости”... 

– Ја промовишем кутију за сир и кажем: „Понудио сам ресторанима Новака Ђоковића да као најбољи на свету имају јединствен сир.” Сутрадан у новинама читам да је Ђоковић купио и мене, и Засавицу, и магарце, све. А у животу није чуо за магарећи сир. Четврти дан после тога долази лични писац краљевске породице из Лондона како би направио репортажу за „Дејли мејл”, да би се касније проширила лажна вест како сам принцу Чарлсу и Камили послао сир.

Највише се продаје магареће млеко, најбољи лек за бронхитис. Има само 0,5 одсто млечне масти и најсличније је људском, па га бебе могу пити већ од првог дана. Његове креме и сапуни, кажу, од бабе праве девојку, а магарећи сир, најскупљи на свету, једино они производе.

– Пошто килограм кошта 1.000 евра, пакујемо по 50 грама и тако продамо годишње до осам кила. Највише купују странци, а рекорд је поставио један Сингапурац, који је за забаву набавио 10 кг – присећа се добре продаје Станковић.

С. Милачић

Фото: В. Фифа