Zasavički rezervat: Biser među sedam sela i sedam voda...

Upravo ovim počinje priču pred posetiocima upravnik Specijalnog rezervata prirode Zasavica Slobodan Simić, zaštitno lice ušuškane oaze Južne Mačve.

– Pre 25 godina, 6. juna, došao sam slučajno u selo Zasavica i u šetnji nakon obilnog ručka otkrio sebi, Sremskoj Mitrovici, Srbiji i svetu novu reku – kaže duhoviti i živopisni Slobodan. – Kako je lokalno stanovništvo „zavolelo” prirodu i Zasavicu? Tako što je videlo da hiljade ludaka, po njihovom mišljenju, dolazi na baruštinu gde su oni čuvali i napasali stoku. Sada nas poštuju jer je prvo što im gosti kažu: „Vodite nas na Zasavicu”.

Pitoresknim predelom dominira 18 metara visok toranj, na čijem se vrhu ugnezdila roda, kao i brod „Umbra”, sa kog se pruža pogled na kilometre travnate površine kojom nesputano trče konji i na čistu podzemnu drinsku vodu, koja je iznedrila neverovatan biljni i životinjski svet jer se može pohvaliti da u svojoj blizini nikada nije imala nijednog zagađivača. Sjajna ekipa ovog rezervata prirode sa Mihajlom Stankovićem na čelu, otkrila je, zabeležila i prezentovala 150 novih predstavnika flore i faune, tvrdi Simić, uveren da će najbolji studenti biologije, prilikom ovogodišnje posete, naći još nekoliko vrsta.

– Ono čime sam kao mastiljar, tj. dipl. pravnik, sve ove godine fasciniran jeste čudo prirode, a u tom čudu su biljke, često nevidljive za laike, ta stvorenja koja se ne kreću, ali imaju neverovatan način proširenja i razmnožavanja. Njihovo seme može da čuči i 50 godina u zemlji i da se razvije u povoljnom periodu – otkriva nam sagovornik.

Među tim čudima je i biljka mesožderka aldrovanda, koja, budući da je bez korena, hvata sitne organizme plivajući. Sto godina se smatralo da je nema u Srbiji, dok je Stanković nije našao u Zasavici pre pet-šest godina. Njoj se pridružuje riba umbra krameri, dvodihalica koja je u stanju da uđe u mulj i tako preživi bez vode. I njoj je donedavno Zasavica bila jedino stanište. Duga je lista retkih i ugroženih vrsta koje se mogu naći ovde: među biljkama rebratica, močvarna kopriva, jezičasti ljutić, slatkovodni sunđer i druge, a među životinjama, pre svega, dabar, koji je 2004, posle jednog veka, u saradnji s Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine i Biološkim fakultetom, a uz donaciju iz Bavarske, vraćen u Srbiju. Nestao mahom zbog ženske taštine pošto su se od njegovog krzna pravile bunde, dok je kastorijalna žlezda korišćena u industriji parfema, bio je i česta hrana na trpezama tokom posta jer je navodno crkva to odobravala.

– Primio se izvanredno – dodaje. – Imamo 17 familija sa oko 100 primeraka, a proširio se i do Brčkog, gde je uhvaćen jedan naš čipovani dabar. Pošto nema prirodnih neprijatelja, očekujem da će za deset godina osvojiti celu Srbiju. 

Da bi bilo održivo, zasavičko dobro moralo je imati jasnu koncepciju .

– Pokret gorana Sremska Mitrovica, kome ja pripadam, prva je nevladina organizacija koja je dobila na upravljanje rezervat prirode. Ovo je prvi vizitorski centar, kao što je prvi sajt bilo kog nacionalnog dobra upravo sajt Zasavice. Imamo tri tzv. avenije: prva je zaštita i upravljanje onim što smo dobili od države, druga turizam, a treća razvoj starih rasa Srbije: mangulice – sremske crne lase, podolskog goveda, bosanskog brdskog konja i muznih magarica, čija je farma od 250 ženki druga po veličini na svetu. Na osnovu svih tih životinja razvili smo ugostiteljstvo, pa se jede samo ono što sami uzgojimo na organskom pašnjaku. To nam omogućava da zaradimo za 50 odsto naših potreba. Oko 10 odsto dobijamo od Ministarstva, koje plaća tri čuvara i jednog istraživača, a ostalo od međunarodnih projekata u oblasti zaštite i unapređenja Zasavice. Radimo 365 dana u godini. Trenutno je zaposleno14 ljudi, a u letnjoj sezoni angažujemo još lokalnog stanovništva – navodi on.

Kad Zasavica postane svetska vest

Zasavica je poslednjih nekoliko godina prilično prisutna u medijima, a prema Stankovićevim rečima, česta saradnja sa novinarima ima svojih „zanimljivosti”... 

– Ja promovišem kutiju za sir i kažem: „Ponudio sam restoranima Novaka Đokovića da kao najbolji na svetu imaju jedinstven sir.” Sutradan u novinama čitam da je Đoković kupio i mene, i Zasavicu, i magarce, sve. A u životu nije čuo za magareći sir. Četvrti dan posle toga dolazi lični pisac kraljevske porodice iz Londona kako bi napravio reportažu za „Dejli mejl”, da bi se kasnije proširila lažna vest kako sam princu Čarlsu i Kamili poslao sir.

Najviše se prodaje magareće mleko, najbolji lek za bronhitis. Ima samo 0,5 odsto mlečne masti i najsličnije je ljudskom, pa ga bebe mogu piti već od prvog dana. Njegove kreme i sapuni, kažu, od babe prave devojku, a magareći sir, najskuplji na svetu, jedino oni proizvode.

– Pošto kilogram košta 1.000 evra, pakujemo po 50 grama i tako prodamo godišnje do osam kila. Najviše kupuju stranci, a rekord je postavio jedan Singapurac, koji je za zabavu nabavio 10 kg – priseća se dobre prodaje Stanković.

S. Milačić

Foto: V. Fifa