Иза излога: Како се ужива у свом парчету урбане природе

И – није ми се допало. Нисмо се једноставно разумели. Није помогла ни импресивна и на сваком кораку видљива сва та колонијална раскош, ни сјајни бувљаци викендом, ни беспрекорно уређен систем, баш као ни богата културна понуда. Један од омиљених видова забаве - свеприсутни кловнови - нису ми били забавни, а прескупа храна ми није била укусна... Енглески речено, британска престоница и то не зато што се вози левом страном (мене то као пешака апсолутно не деранжира) није била моја шоља чаја... Мислим да се моја шољица “прелила” већ негде другог дана, тачније када сам схватила да сам окружена људима потпуно незаинтересованим да бар за тренутак предахну и препусте се уживању - у кафи, храни или неком трећем задовољству. А не, све мора у ходу и “с ногу”. Но, thanks. Руку на срце, да се нисам благовремено (то јест „код куће“) побринула за добро друштво – „Роман о Лондону“ Милоша Црњанског - у којем сам свакодневно уживала поред Темзе, не знам како бих онако стално гладна и „залутала“ прегурала те три недеље.

А „судар“ култура и менталитета сам, осим на улицама, по пабовима и радњама, доживела и у парковима. Има их у Лондону колико хоћеш; приватни или јавни, нема разлике – сви су прелепи и углавном пуни. Чак и када пада киша (што тамо баш и није вест) неки свет ужива у свом парчету урбане природе. Од јутра до мрака ту се рекреира, одлази на ручак или пиће, приказује најновији стајлинг, читају књиге, спремају испити, пикникује, љубује, шета с псом, самује и другује... Укратко, живи. Та љубав према градским зеленим површина “усликана” је за сва времена и у једној од најгледанијих лимунада - „Нотинг Хилу“.  Ко се још не сећа завршне сцене у којој, после низа перипетија и препрека на путу ка остварењу њихове љубави, Ана Скот (Џулија Робертс) и Вилијам Такер (Хју Грант) коначно срећно „упарени“ уживају где другде него на својој клупици, па још у свом малом приватном парку...

Код нас је ситуација с парковима донекле другачија. Још увек се, рецимо, нисам навикла на чињеницу да је у данашње време потпуно нормално и прихватљиво слободно - „куда те ноге носе“ - шетати Дунавским парком. И даље онако с извесном дозом опреза скрећем с пешачких стаза када се ужелим мало тог додира с природом. За оне који та времена не памте, напомена да је не тако давно газити траву у овом парку било је незамисливо и – кажњиво. У Футошком је већ била другачија ситуација, док је Лимански био онако тотал анархија. Није ту било ни стаза, ни светла, ни теретана на отвореном; само дрвеће, трава и чесма... Рећи да је његова архитектура у то време била свима по мери било би за нијансу превише, јер су многи већ тада имали разне визије како би ова зелена оаза могла да се дотера. Маштарије су на кратко обустављене након што је групи Британаца која се обрела у званичној посети нашем граду баш тај „дивљи и несређен“ парк запао за око. Њихов коначни, па још јели и стручни, суд је био да је управо „тај и такав“ Лимански парк најлепши у граду.

Сећам се да сам, као неко коме је ово градско “плућно крило” годинама било саставни део маршуте до школе, Штранда, Спенса и центра, била баш онако поносна и срећна. Испоставиће се нешто касније да је та моја радост била привремена - трајала је до тренутка док се нису појавили неки нови креативци и кренули да га „сређују“...

Наставак приче је већини познат и „Лиманац“ данас изгледа онако како изгледа – ни парк, ни бетон; ни зелено, ни сиво; ни оаза, ни гротло. Нешто између и тако годинама. Многи су у међувремену баш из тог разлога од њега и одустали - пронашли нека нова “склоништа” у граду - да би се у последње време парк мог детињства и одрастања поново нашао у центру пажње. Наиме, на друштвеним мрежама читам ових дана о томе како га је (бар оно што је остало од њега) потребно спасавати од „урбанизације“ и како је недопустиво да на уштрб преосталих зелених површина ничу паркинг места... Слажем се, не дам ни ја свој парк! Решим стога прошлог викенда, када нас је после не зна се колико дана потопа сунце коначно фино огрејало, да прошетам и видим каква је ситуација; да евентуално с неким од сабораца/чувара зелених градских површина и уживо попричам. На свом путу до парка, прошетала сам кроз дупке пун центар у ком не да није претекао слободан сто, већ се ни столица „вишка“ није могла видети; слично је било и у тржним центрима, а о гужви на путевима да и не говорим. Лепо време, па читав град „истерао“ лимузине да се мало „осунчају“. Негде око два сата некако се (сад већ добрано уморна од свега виђеног успут) дочепах Лиманског парка, кад тамо њих троје. Ја четврта. Остатак дружине, помислих док сам бирала где ћу да се сместим, изгледа паркове воли и чува мало другачије од мене. Воле га, рекла бих, “на даљину”, рецимо из баштице неког кафића. Рекао би човек да га заправо још највише од себе чувају.

И тако до краја још испадох неки “Енглез”; неко ко би волео да види да парк живи и да је препун људи. Па макар и седели у угоститељском објекту о чијем се отварању ових дана такође доста полемисало. Нисам паметна на ту “угоститељску” тему, али нешто размишљам: ако је, на општу радост и задовољство Њујорчана и милиона туриста, ресторан могао да се “усели„ у Централ парк, Новосађани не би требало да брину. Еспресо или капућино (можда уз неки колачић) у Лиманском парку заправо уопште не звучи лоше…

Јасна Будимировић