Iza izloga: Kako se uživa u svom parčetu urbane prirode

I – nije mi se dopalo. Nismo se jednostavno razumeli. Nije pomogla ni impresivna i na svakom koraku vidljiva sva ta kolonijalna raskoš, ni sjajni buvljaci vikendom, ni besprekorno uređen sistem, baš kao ni bogata kulturna ponuda. Jedan od omiljenih vidova zabave - sveprisutni klovnovi - nisu mi bili zabavni, a preskupa hrana mi nije bila ukusna... Engleski rečeno, britanska prestonica i to ne zato što se vozi levom stranom (mene to kao pešaka apsolutno ne deranžira) nije bila moja šolja čaja... Mislim da se moja šoljica “prelila” već negde drugog dana, tačnije kada sam shvatila da sam okružena ljudima potpuno nezainteresovanim da bar za trenutak predahnu i prepuste se uživanju - u kafi, hrani ili nekom trećem zadovoljstvu. A ne, sve mora u hodu i “s nogu”. No, thanks. Ruku na srce, da se nisam blagovremeno (to jest „kod kuće“) pobrinula za dobro društvo – „Roman o Londonu“ Miloša Crnjanskog - u kojem sam svakodnevno uživala pored Temze, ne znam kako bih onako stalno gladna i „zalutala“ pregurala te tri nedelje.

A „sudar“ kultura i mentaliteta sam, osim na ulicama, po pabovima i radnjama, doživela i u parkovima. Ima ih u Londonu koliko hoćeš; privatni ili javni, nema razlike – svi su prelepi i uglavnom puni. Čak i kada pada kiša (što tamo baš i nije vest) neki svet uživa u svom parčetu urbane prirode. Od jutra do mraka tu se rekreira, odlazi na ručak ili piće, prikazuje najnoviji stajling, čitaju knjige, spremaju ispiti, piknikuje, ljubuje, šeta s psom, samuje i druguje... Ukratko, živi. Ta ljubav prema gradskim zelenim površina “uslikana” je za sva vremena i u jednoj od najgledanijih limunada - „Noting Hilu“.  Ko se još ne seća završne scene u kojoj, posle niza peripetija i prepreka na putu ka ostvarenju njihove ljubavi, Ana Skot (Džulija Roberts) i Vilijam Taker (Hju Grant) konačno srećno „upareni“ uživaju gde drugde nego na svojoj klupici, pa još u svom malom privatnom parku...

Kod nas je situacija s parkovima donekle drugačija. Još uvek se, recimo, nisam navikla na činjenicu da je u današnje vreme potpuno normalno i prihvatljivo slobodno - „kuda te noge nose“ - šetati Dunavskim parkom. I dalje onako s izvesnom dozom opreza skrećem s pešačkih staza kada se uželim malo tog dodira s prirodom. Za one koji ta vremena ne pamte, napomena da je ne tako davno gaziti travu u ovom parku bilo je nezamislivo i – kažnjivo. U Futoškom je već bila drugačija situacija, dok je Limanski bio onako total anarhija. Nije tu bilo ni staza, ni svetla, ni teretana na otvorenom; samo drveće, trava i česma... Reći da je njegova arhitektura u to vreme bila svima po meri bilo bi za nijansu previše, jer su mnogi već tada imali razne vizije kako bi ova zelena oaza mogla da se dotera. Maštarije su na kratko obustavljene nakon što je grupi Britanaca koja se obrela u zvaničnoj poseti našem gradu baš taj „divlji i nesređen“ park zapao za oko. Njihov konačni, pa još jeli i stručni, sud je bio da je upravo „taj i takav“ Limanski park najlepši u gradu.

Sećam se da sam, kao neko kome je ovo gradsko “plućno krilo” godinama bilo sastavni deo maršute do škole, Štranda, Spensa i centra, bila baš onako ponosna i srećna. Ispostaviće se nešto kasnije da je ta moja radost bila privremena - trajala je do trenutka dok se nisu pojavili neki novi kreativci i krenuli da ga „sređuju“...

Nastavak priče je većini poznat i „Limanac“ danas izgleda onako kako izgleda – ni park, ni beton; ni zeleno, ni sivo; ni oaza, ni grotlo. Nešto između i tako godinama. Mnogi su u međuvremenu baš iz tog razloga od njega i odustali - pronašli neka nova “skloništa” u gradu - da bi se u poslednje vreme park mog detinjstva i odrastanja ponovo našao u centru pažnje. Naime, na društvenim mrežama čitam ovih dana o tome kako ga je (bar ono što je ostalo od njega) potrebno spasavati od „urbanizacije“ i kako je nedopustivo da na uštrb preostalih zelenih površina niču parking mesta... Slažem se, ne dam ni ja svoj park! Rešim stoga prošlog vikenda, kada nas je posle ne zna se koliko dana potopa sunce konačno fino ogrejalo, da prošetam i vidim kakva je situacija; da eventualno s nekim od saboraca/čuvara zelenih gradskih površina i uživo popričam. Na svom putu do parka, prošetala sam kroz dupke pun centar u kom ne da nije pretekao slobodan sto, već se ni stolica „viška“ nije mogla videti; slično je bilo i u tržnim centrima, a o gužvi na putevima da i ne govorim. Lepo vreme, pa čitav grad „isterao“ limuzine da se malo „osunčaju“. Negde oko dva sata nekako se (sad već dobrano umorna od svega viđenog usput) dočepah Limanskog parka, kad tamo njih troje. Ja četvrta. Ostatak družine, pomislih dok sam birala gde ću da se smestim, izgleda parkove voli i čuva malo drugačije od mene. Vole ga, rekla bih, “na daljinu”, recimo iz baštice nekog kafića. Rekao bi čovek da ga zapravo još najviše od sebe čuvaju.

I tako do kraja još ispadoh neki “Englez”; neko ko bi voleo da vidi da park živi i da je prepun ljudi. Pa makar i sedeli u ugostiteljskom objektu o čijem se otvaranju ovih dana takođe dosta polemisalo. Nisam pametna na tu “ugostiteljsku” temu, ali nešto razmišljam: ako je, na opštu radost i zadovoljstvo Njujorčana i miliona turista, restoran mogao da se “useli„ u Central park, Novosađani ne bi trebalo da brinu. Espreso ili kapućino (možda uz neki kolačić) u Limanskom parku zapravo uopšte ne zvuči loše…

Jasna Budimirović