Параге су некад биле Велике Параге

Јесу Параге са својих данас нешто преко хиљаду душа једно од мањих села у Бачкопаланачкој општини, али по уређености, удобности за живот, инфраструктури не заостаје ни за ваћем селима, па, можда и неким варошицама.

Када у Парагама питате за нечију адресу умеју да вам објасне да дотична персона нема кућу на главном шору нити првом попреко великом шору, већ у оном другом. По тој причи село има само три улице, али то је више шала, јер није баш тако. Све улице и овде су под правим углом из Терезијаског времена, али Параге имају и пругу, железничку станицу, школу, амбуланту, дућане и бирцуз. Некада, пре доста деценија овде је радила и кафана „Мала Москва”... Једно време један од већих шорова Парожани су знали да назвову и улицом удовица, а разлог је јаснији ако се зна да су и паорске жене дуговечније од својих људи. Паори помрли, деца и унучад отишла у свет, изучили школу, куће пропадају, неке и падају, баке остале као чуваркуће, али и њих је све мање...             

Данас се, по некадашњим бачким параметрима може рећи да су Параге мање село, али није увек било тако. Прво насеље са именом Велике Параге било је својевремено изграђено на пола сата пешачења од данашњег села - веле историјске књиге. 

О Парагама постоје записи који потичу из 1473. године. Још за време турске владавине на овим просторима забележене су као место у Бачкој нахији. Високе подземне воде 1793. године порушиле су готово све куће па су мештани били принуђени да се преселе на север на узвисину Јарчев брег. Међутим, мало ко зна, да су се све до 1904. године Параге звале Парага. Сачувано је неколико географских карата са почетка и краја 18. века које то потврђујеу. Старе Параге, а тако стари Парожани и сада називају старо село, било је четири километра јужније од данашњих Парага. Веле да су Старе Параге имале статус општине и имале су свој печат. Пише у књигама да је школа отворена 1740. године и да је постојала црква која је била изграђена од блата. У садашњим Парагама црква је почета да се гради 1805. године, а садашња школа подигнута је 1912. године. Интересантно је да је железничка пруга овуда прошла још 1890. године и спојила Нови Сад и Сомбор. Такође, занимљиво је да је фудбал овде почео да се игра 1932. године, а први фудбалски клуб, основан почетком 1940. године, звао се „Расинг”, док данас парошки клуб постоји под именом „Будућност”. Неко је записао да је после слома Првог српског устанка 1812. године једно време у Парагама боравио и познати слепи српски гуслар Филип Вишњић. Параге су убележене и на аустроугарској карти из 17. века, а садашње село има површину скоро 21,5 квадратних километара и налази се на надморској висини од 86 метара.       

Парожани су добри домаћини, а то посебно исказују 22. септембра на празник Рођења Пресвете Богородице, јер тада је слава овдашњег православног храма, али и сеоска слава. Интересантно је да тачан датум почетка градње првог храма, до данас, није утврђен, односно не зна се поуздано када је црква почета да се гради нити ко је био пројектант и извођач радова. Претпоставља се да је грађа почета између 1780-85. године, а тада су, наводно, изидани зидове до висине 1-2 метра и да је тако стајало 40-так година. Храм је био саграђен од дрвета и блата и покривен сламом, рогозом, а такви храмови затицани су и после Карловачког и Пожаревачког мира 1699, односно 1713. године. Нови храм почет је 1805. године у време тадашњег свештеника Мојсеја Прерадовића који је био парох од 1810-1833. године. Црква је, кажу историчари, дуго грађена, а захваљујући сачуваним уговорима види се да је 1812. године храм малтерисан и да је грађен звоник. Градња цркве завршена је 1825. године и тада је предата на употребу.

Записано је да је ондашњу столарију радио Мартин Паролевски из Сомбора, сатове, такође Сомборац Петар Фазикаш, а иконостас живописац из Новог Сада Матија Петровић.              

За нас који радимо у „Дневнику„ и за наше читаоце, Параге имају значај, јер је у једној овдашњој кући, под земљом у бази маја 1943. године штампан четврти број „Слободне Војводине” као орган Покрајинског Народноослободилачког одбора Војводине. О том сведочи и данас Спомен плоча која је постављена 15. новембра 1962. године, а поводом двадесетогодишњице „Слободне Војводине”, односно данашњег „Дневника”.              

         Милош Суџум