Прича Недељног Дневника: Страх ме и да помислим

Стајао је крај кухињског прозора и посматрао мало задње двориште, у ком су испуцале бетонске плоче биле накривљене свака на своју страну од потиска корења дрвећа што је подрасло испод. Крошња старе јабуке спушта се готово до својих трулих опалих плодова на тлу, а снажан четинар је присилио околна стабла да расту под чудним угловима, тако да изгледају као замрзнута у позама лудила или тешког јада. Нека су отишла потпуно у страну и поломила ограду која дели двориште по средини.

Даља половина је наша и до ње се стиже уском стазом која почиње крај задњих врата. Ближи део припада људима који живе испод нас, у сутерену, и препун је ствари у различитим стадијумима распадања тако да се више не зна шта је ту стављено за украс а шта је најобичније ђубре. Има поцепаних најлона и поломљеног намештаја, олупаних шерпи и разбијених саксија, једна зарђала хранилица за птице и претурена метална сушилица за веш - све улепљено трулим лишћем - као и неколико окрњених баштенских патуљака са штаповима за пецање и лакиран смеђ булдог отромбољене губице, а усред свега тога уздиже се чудан фабрички изливен кип црног анђела уздигнутих крила на црном постољу. Тај део дворитша запосели су голубови и веверице јер неко упркос нереду и запуштености свакодневно пуни хранилицу за птице све до самог руба. Животиње се сјате у издигнуту посуду и почне отимачина, а чим све поједу врате се на првобитне положаје, као да чекају да циклус поново почне. Сиви голубови нездравог изгледа поваздан чуче шћућурени на симсовима и олуцима, а кад их препадне неки изненадан звук или покрет, гласно залепећу крилима тромо полећући у ваздух па се одмах врате на исто место.

Задња врата стана у сутерену налазе се тачно испод мог кухињског прозора. Двапут дневно се отварају да стари шепави пас изађе у запуштено двориште и затварају се уз тресак. Гледала сам га како се окрњеним степеницима с напором пење до нивоа дворишта и затим између дрхтавих ногу испушта млаз течности која се полако слива назад низ степенике. Онда седи ту и дахће све док га повици из стана не натерају да се једнако споро врати унутра. Таваница између наших станова невероватно је танка, тако да су се гласови станара одоздо чули врло јасно. Неколико пута сам се препала у кухињи кад се изненада разлегне њихова вика. То је брачни пар у позним шездесетим. Њега сам једном приликом срела на улици, и тад ми је рекао да они имају најдужи станарски стаж у тој кући, будући да живе у њој већ више од четрдесет година. Уједно су и последњи преостали из програма социјалног становања, што је част која им је припала кад су се одселили људи који су prеthodno живели у нашем делу куће.

“Они су бии Африканци”, напоменуо ми је промуклим, завереничким шапатом.

Агент за некретнине ми је објаснио да општина продаје те станове истог часа кад се ослободе. Због трошкова одржавања, како је рекао, јер у старим зградама стално нешто треба поправљати.

“А они из општине једва чекају да овакви пандркну”, додао је намигнувши и показао ка поду. “Никад се не зна, можда то буде и ускоро. Ако се мало стрпите”, рече, “једног дана бисте могли купити и сутерен, и поново претворити ово у једну целину. А то би”, рекао је на крају, “био рудник злата”.

Они одоздо се очигледно никако нису мирили с чињеницом да изнад њих живи неко. Нашег другог или трећег јутра у кући препао нас је рафал бесних удараца, толио јаких да нам је под подрхтавао под ногама. Заћутали смо и само се гледали све док мој млађи син није упитао шта је то било. Тек што је то изговорио одоздо се зачу нови рафал удараца. Ослушнувши поново, схватила сам да наше комшије из сутерена силовито ударају нечим у таваницу у знак протеста.

“Кофа гована”, рекао је предузимач кад се окренуо од прозора и осмотрио кухињу, у којој су креденци стајали под различитим нагибима на улеглом поду. Врата су им била обојена са спољне стране, а са унутрашње оштећена и посивела од старости. Полице су се климале на носачима. Зидови су били прекривени дебелим тапетима с рељефном шаром сличном осипу, па накнадно окречени, од чега се папир местимично потклобучио и почео да се одлепљује повлачећи са собом комаде прастарог малтера. Преузимач дотаче прстом један одлепљени угао тапета.

“Видим да сте покушали понешто да поправите”, рече, притиснувши тапет назад на зид. Сиктаво је удахнуо ваздух кроз зубе. “Мој би вам савет био да се манете ћорава посла”.

Има благо лице, мада с наговештајем бола, као беба тренутак пре него што ће заплакати. Скрстио је шаке велике попут лопата и замишљено се загледао у под. На његовој правилно обликованој ћелавој глави видела се набрекла модра вена.

“Урадили сте управо оно што бих вам и ја казао да урадите”, рече након што је дуго ћутао, “а то је да све премажете дебелим слојем свеже боје и да затворите врата”. Куцнуо је ногом о под, баш гадно улегнут у средини, прекривен пластичном имитацијом паркета. “Страх ме и да помислим”, рече “шта је испод овог”.

Рејчел Каск

Одломак из књиге “Транзит”; Превод с енглеског Александар Милајић. BOOKA, Београд 2019.