Priča Nedeljnog Dnevnika: Strah me i da pomislim

Stajao je kraj kuhinjskog prozora i posmatrao malo zadnje dvorište, u kom su ispucale betonske ploče bile nakrivljene svaka na svoju stranu od potiska korenja drveća što je podraslo ispod. Krošnja stare jabuke spušta se gotovo do svojih trulih opalih plodova na tlu, a snažan četinar je prisilio okolna stabla da rastu pod čudnim uglovima, tako da izgledaju kao zamrznuta u pozama ludila ili teškog jada. Neka su otišla potpuno u stranu i polomila ogradu koja deli dvorište po sredini.

Dalja polovina je naša i do nje se stiže uskom stazom koja počinje kraj zadnjih vrata. Bliži deo pripada ljudima koji žive ispod nas, u suterenu, i prepun je stvari u različitim stadijumima raspadanja tako da se više ne zna šta je tu stavljeno za ukras a šta je najobičnije đubre. Ima pocepanih najlona i polomljenog nameštaja, olupanih šerpi i razbijenih saksija, jedna zarđala hranilica za ptice i preturena metalna sušilica za veš - sve ulepljeno trulim lišćem - kao i nekoliko okrnjenih baštenskih patuljaka sa štapovima za pecanje i lakiran smeđ buldog otromboljene gubice, a usred svega toga uzdiže se čudan fabrički izliven kip crnog anđela uzdignutih krila na crnom postolju. Taj deo dvoritša zaposeli su golubovi i veverice jer neko uprkos neredu i zapuštenosti svakodnevno puni hranilicu za ptice sve do samog ruba. Životinje se sjate u izdignutu posudu i počne otimačina, a čim sve pojedu vrate se na prvobitne položaje, kao da čekaju da ciklus ponovo počne. Sivi golubovi nezdravog izgleda povazdan čuče šćućureni na simsovima i olucima, a kad ih prepadne neki iznenadan zvuk ili pokret, glasno zalepeću krilima tromo polećući u vazduh pa se odmah vrate na isto mesto.

Zadnja vrata stana u suterenu nalaze se tačno ispod mog kuhinjskog prozora. Dvaput dnevno se otvaraju da stari šepavi pas izađe u zapušteno dvorište i zatvaraju se uz tresak. Gledala sam ga kako se okrnjenim stepenicima s naporom penje do nivoa dvorišta i zatim između drhtavih nogu ispušta mlaz tečnosti koja se polako sliva nazad niz stepenike. Onda sedi tu i dahće sve dok ga povici iz stana ne nateraju da se jednako sporo vrati unutra. Tavanica između naših stanova neverovatno je tanka, tako da su se glasovi stanara odozdo čuli vrlo jasno. Nekoliko puta sam se prepala u kuhinji kad se iznenada razlegne njihova vika. To je bračni par u poznim šezdesetim. Njega sam jednom prilikom srela na ulici, i tad mi je rekao da oni imaju najduži stanarski staž u toj kući, budući da žive u njoj već više od četrdeset godina. Ujedno su i poslednji preostali iz programa socijalnog stanovanja, što je čast koja im je pripala kad su se odselili ljudi koji su prethodno živeli u našem delu kuće.

“Oni su bii Afrikanci”, napomenuo mi je promuklim, zavereničkim šapatom.

Agent za nekretnine mi je objasnio da opština prodaje te stanove istog časa kad se oslobode. Zbog troškova održavanja, kako je rekao, jer u starim zgradama stalno nešto treba popravljati.

“A oni iz opštine jedva čekaju da ovakvi pandrknu”, dodao je namignuvši i pokazao ka podu. “Nikad se ne zna, možda to bude i uskoro. Ako se malo strpite”, reče, “jednog dana biste mogli kupiti i suteren, i ponovo pretvoriti ovo u jednu celinu. A to bi”, rekao je na kraju, “bio rudnik zlata”.

Oni odozdo se očigledno nikako nisu mirili s činjenicom da iznad njih živi neko. Našeg drugog ili trećeg jutra u kući prepao nas je rafal besnih udaraca, tolio jakih da nam je pod podrhtavao pod nogama. Zaćutali smo i samo se gledali sve dok moj mlađi sin nije upitao šta je to bilo. Tek što je to izgovorio odozdo se začu novi rafal udaraca. Oslušnuvši ponovo, shvatila sam da naše komšije iz suterena silovito udaraju nečim u tavanicu u znak protesta.

“Kofa govana”, rekao je preduzimač kad se okrenuo od prozora i osmotrio kuhinju, u kojoj su kredenci stajali pod različitim nagibima na uleglom podu. Vrata su im bila obojena sa spoljne strane, a sa unutrašnje oštećena i posivela od starosti. Police su se klimale na nosačima. Zidovi su bili prekriveni debelim tapetima s reljefnom šarom sličnom osipu, pa naknadno okrečeni, od čega se papir mestimično potklobučio i počeo da se odlepljuje povlačeći sa sobom komade prastarog maltera. Preuzimač dotače prstom jedan odlepljeni ugao tapeta.

“Vidim da ste pokušali ponešto da popravite”, reče, pritisnuvši tapet nazad na zid. Siktavo je udahnuo vazduh kroz zube. “Moj bi vam savet bio da se manete ćorava posla”.

Ima blago lice, mada s nagoveštajem bola, kao beba trenutak pre nego što će zaplakati. Skrstio je šake velike poput lopata i zamišljeno se zagledao u pod. Na njegovoj pravilno oblikovanoj ćelavoj glavi videla se nabrekla modra vena.

“Uradili ste upravo ono što bih vam i ja kazao da uradite”, reče nakon što je dugo ćutao, “a to je da sve premažete debelim slojem sveže boje i da zatvorite vrata”. Kucnuo je nogom o pod, baš gadno ulegnut u sredini, prekriven plastičnom imitacijom parketa. “Strah me i da pomislim”, reče “šta je ispod ovog”.

Rejčel Kask

Odlomak iz knjige “Tranzit”; Prevod s engleskog Aleksandar Milajić. BOOKA, Beograd 2019.