ПАРИСКИ “ПЕР ЛАШЕЗ”  Чува светске фаце и помало некрофилије

Сваке године ово место обиђе три и по милиона посетилаца (углавном туриста), што га чини и најпосећенијим некрополисом на свету. Броју живих посетилаца одговара број мртвих домаћина: ако укључимо и оне који су кремирани, процењено је да је на Пер Лашезу сахрањено више од три милиона људи.

Када је отворено 1804, гробље које се данас налази у 20. арондисману чинило се Парижанима сувише далеко од града. Забринути да ново брижљиво уређено гробље-врт никад неће “оживети” (ако смемо да употребимо тај израз), градски оци су смислили лукаву маркетиншку тактику. Уз фанфаре, почасти и раскошне манифестације, на Пер Лашез свечано су пресељени земни остаци Молијера и Лафонтена. Два чувена француска писца отворила су традицију да се на гробљу сахрањују познате личности, и ускоро су се ожалошћени Парижани отимали за гробна места.

Осим Молијера и Лафонтена, на Пер Лашезу се данас налазе гробови Балзака, Пруста, Оскара Вајлда, Шамполиона, Фредерика Шопена, Ежена Делакроа, Џима Морисона, Марије Калас, Едит Пјаф и многих других познатих уметника.

Најпосећенији гроб на Пер Лашезу је онај у ком је сахрањен Џим Морисон, легендарни фронтмен групе The Доорс, музичар, писац и песник. Морисон 1971. умро у Паризу, навероватније од последица злоупотреба наркотика, мада дефинитиван одговор не постоји пошто је француски мртвозорник одбио да преда тело на аутопсију јер смрт није деловала сумњиво.

Морисон је испрва сахрањен у необележеном гробу. Први једноставан споменик са његовим именом украден је убрзо пошто је постављен, па је уместо њега подигнута музичарева биста која је и поред труда чистача редовно била прекривена графитима и отисцима пољубаца. Обожаваоци су на гроб остављали огромне количине цвећа, поруке, али и канабис. Препознатљива биста је са гроба украдена још током осамдесетих, и више није постављена. Породице којима припадају околна гробна места надале су се да ће Морисоново тело после истека тридесетогодишњег закупа бити уклоњено пошто су реке посетилаца скринавиле околне споменике, али се то није десило: по савременим проценама, Морисонов гроб је међу најпосећенијим туристичким местима у Паризу, тик уз Ајфелов торањ и Нотр Дам.

Данас је гроб Џима Морисона ограђен стакленом оградом да би се колико толико зауставиле хорде фанова које га и даље обилазе. Заправо, простор око његовог гробног места је увек крцат људима као да ограда окупљене дели од позорнице а не од прилично неупадљивог гроба.

Још једно од омиљених места за обилазак благо некрофиличних туриста је и почивалиште Оскара Вајлда. Британски писац је умро у Паризу пошто му је у Енглеској живот постао неподношљив после суровог прогона због хомосексуализма. Споменик над његовим гробом данас је потпуно покривен стаклом у покушају да се заустави традиција посетитељки да на њему остављају пољупце. Додуше, то многе није спречило да трагове кармина остављају на стаклу.

Још једно омиљено гробно место са туристичком традицијом је вечно почивалиште Виктора Ноара. Ноар је био име које је за себе узео Иван Салман, француски песник и новинар јеврејског порекла. Виктора је убио Пјер Бонапарта, прасестрић Наполеона Бонапарте, пошто га је млади новинар изазвао на двобој. Уместо да позив нормално прихвати (или одбије), Пјер Бонапарта је младића после краће расправе упуцао на лицу места, мислећи да ће насилни чин проћи без последица. Сахрани Виктора Ноара присуствовало је више од 100.000 људи, углавном републиканаца, који су то сматрали својом грађанском дужности, а убиство је изазвало безброј протеста и незапамћен бес јавности против самовоље монархиста.

Споменик је, ипак, познат по нечем другом. На њему се налази статуа елегантног и привлачног младог мушкарца који представља Ноара. Статуа лежи на поклопцу гроба, онако како је новинар наводно пао када је упуцан, са шеширом који се откотрљао из његових руку. Ипак, осим брда цвећа, оно што је најупечатљивије на споменику су места на којима је бронза статуе углачана од превише додира. У годинама од новинарове смрти, раширило се веровање да ће девојке имати среће у љубави и да ће бити плодније ако кип пољубе у уста, оставе ружу у његов шешир, и затим га ухвате за изненађујуће приметну избочину коју има у панталонама.

Због овог не баш пристојног обичаја париске власти су двехиљадитих подигле стаклену ограду и око Ноаровог спменика, али су били принуђени да је уклоне после жестоког протеста Парижанки.

Настасја Писарев