Најстарије живо биће у Војводини - храст на Тиси код Кумана

Са својим сећањем које допире једва негде до момента  када је умро Тито, пред овим саговорником се претворих у маково зрно, јер стари господин Љуерцус робур, рањен и трајно настањен на црпној станици на Тиси код Кумана својом појавом сваког сведе на ту познату јединицу мере . Велике ожиљке који му задиру скоро у само срце, зарадио је под старе дане, када се пре неколико година одвалила једна од носећих грана, дуга 27 метара, након чега му је ампутиран и добар део крошње. Од свих могућих питања ипак је прво било: „Да ли Вас боли“?

- Не, него тебе боли! - Са триста година тешком мрзовољом је био вероватно и логичан Храстов одговор на неискусан новинарски старт... - Шта ћутиш сад? Видео сам те да си тамо од Тараша пешке дошао низ долму, имао си кад, сигурно си нешто јако паметно смислио - настави да решета, а онај ожиљак му постаде још  намрштенији.

- Па нисам мислио да ... – покушао сам нешто да промрмљам у браду.

- Е, то ти једино верујем! – Искусно ме прекиде са најмање сто година старом репликом... – То вам је свима најтеже, да се мисли... Да је неко заиста размишљао, било би нас још живих из моје генерације, па и старијих, а не да ја овде изигравам атракцију јер сам једини остао. Кад сам ја био млад нормално је било да видиш живе храстове од по 500 – 600 година и старије, а и друге врсте које су могле тако дуго да живе... Знаш кад ћу ја или било ко други дочекати те године? Никад!

- Па добро, ко зна, немојте тако, можда ипак  ... – кренуо сам да га одобровољим неким слабашним оптимизмом.

- Хаха, како да не! И да ми се није десило то са том граном, скоро да немам шансе, али то важи и за вас и све остало што је живо... Веруј ми, 300 и кусур година је много и мени је и сад доста свега, а право да ти кажем, и бојим се шта би још могао дочекати – уз старачки уздах поче да снижава тон.

- Јесте ли у контакту са неким од ваше фамилије? - Упитах у нади да ћемо скренути разговор  на неку ведрију, породичну тему.   

- А зашто си ти овде? Па зато што одавно више немам блиске фамилије. Има у Старој Моравици један лужњак, али је он млађи 60-70 година, а на једном  салашу код Новог Орахова живе су две тисе од по 280 година...  Чујемо се понекад, имам једно поуздано јато врана па преко њих... А кад ме већ питаш за моје... Кад смо имали око 100  година, неколико рођене браће ми је посечено за бродове, неколико их исечено за градњу зграда, штала, кућа, цркава. Доста их је завршило у пећкама и каминима још давно, неки су страдали од громова, од поплава. Како сам ја то све избегао ево ни мени није јасно – прича стари Храст који на себи има и неколико метара дугачак ожиљак од грома.

- Знам ја добро да постоје тешке судбине и да ни са триста година не можеш знати шта ће бити сутра. Могу и да се помирим са тим шта се десило мојима, али не могу да се помирим са тим шта се ради у последњих 50-100 година. Шта сте све измислили за сечу дрва, свака вам част! Али није ни то. Шта све трпате у земљу, у воду, није ми јасно како ишта опстаје. Ја имам огромно корење на све стране, али од хемије и разног отпада више не могу да проберем чисту храну у земљи и води, а могу мислити како је овима ситнијим – прича Храст показујући истовремено како је болест начела унутрашњост његовог стабла пречника око 2,7 метара.

- Можда ће се нешто променити, ето Ви сте заштићени, има неких људи који брину...

- Момак, јел си ти стварно новинар „Дневника“ или пишеш неке бајке? Колико видим имаш све: очи, уши, нос и остало... Ако их употребиш заједно са главом биће ти јасно да ситуација постаје све гора, а не би требало да буде тешко за схватити  ко је ту главна штеточина. Добро, не страхујем да ћу сутра завршити у гредама и фоснама, али сада ми је много већи страх да ћу можда бити сведок потпуног распада и катаклизме. Пре 150 година када је кренуо технолошки развој код људи, они најстарији и најмудрији међу мојом врстом тада су већ почели да се прибојавају за наш опстанак, а сада знам и зашто – поново се нарогушио Храст. – Хоћеш да ти причам како су за време рата вежбали гађање у мене? Углавном сам некако избацио та зрна из себе, али још имам олова негде горе у гранама, сваке зиме ме и даље ту нешто жига. Ево, питај ове три липе поред мене шта се дешавало и оне су биле ту...     

- Добро, али сигурно сте задовољни својим учинком за ових 300 година - набацих рачунајући да код старог осим оловних, постоји  и још неко зрно оптимизма.

- Могу ти ја причати колико сам апсорбовао угљен диоксида, колико сам направио тона кисеоника, колико се животиња најело мојих жирова и лишћа, колико се птица на мени родило и одрасло, али то се данас не рачуна. Гледате нас само у кубицима грађе и огрева. Знаш, свиђа ми се онај филм  „Господари прстенова“, кад дрва устану и покажу где је чије место. Волео бих када би могло тако нешто да се деси па да се нешто промени иначе ћеш ти ускоро бити старији од сваког стабла па ћеш  писати репортаже о жбуњу које евентуално преостане – не одступа дрвени саговорник од тврдог песимистичког става.

- Ово за „Господаре“ не могу ставити у текст, ко ће ми веровати да дрва гледају филмове. Ипак је „Дневник“ озбиљан лист... – почех нешто да се извлачим.

- Младићу, шта мене брига шта ћеш ти написати, а ја сам ти рекао шта сам ти рекао па ти види...  Једино бих те замолио да узмеш у Покрајинском заводу за заштиту природе и неку фотографију на којој сам са лишћем када си већ дошао у фебруару да ме сликаш, могао си и сачекати који месец јер тада сам обично и боље расположен – очигледно је Храст ставио до знања да завршава разговор пребацивши своју пажњу на кучиће и мачиће који трчкарају под њим.

Сваки покушај да се настави разговор био би узалудан, ипак је храст лужњак једно изузетно тврдо(главо) дрво са којим нема много дискусије, а током повратка у Нови Сад убедио сам себе  да ми је и намигнуо када сам одлазио, али ко би ми тек то поверовао.

Текст и фото: Нико Перковић