Najstarije živo biće u Vojvodini - hrast na Tisi kod Kumana

Sa svojim sećanjem koje dopire jedva negde do momenta  kada je umro Tito, pred ovim sagovornikom se pretvorih u makovo zrno, jer stari gospodin Ljuercus robur, ranjen i trajno nastanjen na crpnoj stanici na Tisi kod Kumana svojom pojavom svakog svede na tu poznatu jedinicu mere . Velike ožiljke koji mu zadiru skoro u samo srce, zaradio je pod stare dane, kada se pre nekoliko godina odvalila jedna od nosećih grana, duga 27 metara, nakon čega mu je amputiran i dobar deo krošnje. Od svih mogućih pitanja ipak je prvo bilo: „Da li Vas boli“?

- Ne, nego tebe boli! - Sa trista godina teškom mrzovoljom je bio verovatno i logičan Hrastov odgovor na neiskusan novinarski start... - Šta ćutiš sad? Video sam te da si tamo od Taraša peške došao niz dolmu, imao si kad, sigurno si nešto jako pametno smislio - nastavi da rešeta, a onaj ožiljak mu postade još  namršteniji.

- Pa nisam mislio da ... – pokušao sam nešto da promrmljam u bradu.

- E, to ti jedino verujem! – Iskusno me prekide sa najmanje sto godina starom replikom... – To vam je svima najteže, da se misli... Da je neko zaista razmišljao, bilo bi nas još živih iz moje generacije, pa i starijih, a ne da ja ovde izigravam atrakciju jer sam jedini ostao. Kad sam ja bio mlad normalno je bilo da vidiš žive hrastove od po 500 – 600 godina i starije, a i druge vrste koje su mogle tako dugo da žive... Znaš kad ću ja ili bilo ko drugi dočekati te godine? Nikad!

- Pa dobro, ko zna, nemojte tako, možda ipak  ... – krenuo sam da ga odobrovoljim nekim slabašnim optimizmom.

- Haha, kako da ne! I da mi se nije desilo to sa tom granom, skoro da nemam šanse, ali to važi i za vas i sve ostalo što je živo... Veruj mi, 300 i kusur godina je mnogo i meni je i sad dosta svega, a pravo da ti kažem, i bojim se šta bi još mogao dočekati – uz starački uzdah poče da snižava ton.

- Jeste li u kontaktu sa nekim od vaše familije? - Upitah u nadi da ćemo skrenuti razgovor  na neku vedriju, porodičnu temu.   

- A zašto si ti ovde? Pa zato što odavno više nemam bliske familije. Ima u Staroj Moravici jedan lužnjak, ali je on mlađi 60-70 godina, a na jednom  salašu kod Novog Orahova žive su dve tise od po 280 godina...  Čujemo se ponekad, imam jedno pouzdano jato vrana pa preko njih... A kad me već pitaš za moje... Kad smo imali oko 100  godina, nekoliko rođene braće mi je posečeno za brodove, nekoliko ih isečeno za gradnju zgrada, štala, kuća, crkava. Dosta ih je završilo u pećkama i kaminima još davno, neki su stradali od gromova, od poplava. Kako sam ja to sve izbegao evo ni meni nije jasno – priča stari Hrast koji na sebi ima i nekoliko metara dugačak ožiljak od groma.

- Znam ja dobro da postoje teške sudbine i da ni sa trista godina ne možeš znati šta će biti sutra. Mogu i da se pomirim sa tim šta se desilo mojima, ali ne mogu da se pomirim sa tim šta se radi u poslednjih 50-100 godina. Šta ste sve izmislili za seču drva, svaka vam čast! Ali nije ni to. Šta sve trpate u zemlju, u vodu, nije mi jasno kako išta opstaje. Ja imam ogromno korenje na sve strane, ali od hemije i raznog otpada više ne mogu da proberem čistu hranu u zemlji i vodi, a mogu misliti kako je ovima sitnijim – priča Hrast pokazujući istovremeno kako je bolest načela unutrašnjost njegovog stabla prečnika oko 2,7 metara.

- Možda će se nešto promeniti, eto Vi ste zaštićeni, ima nekih ljudi koji brinu...

- Momak, jel si ti stvarno novinar „Dnevnika“ ili pišeš neke bajke? Koliko vidim imaš sve: oči, uši, nos i ostalo... Ako ih upotrebiš zajedno sa glavom biće ti jasno da situacija postaje sve gora, a ne bi trebalo da bude teško za shvatiti  ko je tu glavna štetočina. Dobro, ne strahujem da ću sutra završiti u gredama i fosnama, ali sada mi je mnogo veći strah da ću možda biti svedok potpunog raspada i kataklizme. Pre 150 godina kada je krenuo tehnološki razvoj kod ljudi, oni najstariji i najmudriji među mojom vrstom tada su već počeli da se pribojavaju za naš opstanak, a sada znam i zašto – ponovo se narogušio Hrast. – Hoćeš da ti pričam kako su za vreme rata vežbali gađanje u mene? Uglavnom sam nekako izbacio ta zrna iz sebe, ali još imam olova negde gore u granama, svake zime me i dalje tu nešto žiga. Evo, pitaj ove tri lipe pored mene šta se dešavalo i one su bile tu...     

- Dobro, ali sigurno ste zadovoljni svojim učinkom za ovih 300 godina - nabacih računajući da kod starog osim olovnih, postoji  i još neko zrno optimizma.

- Mogu ti ja pričati koliko sam apsorbovao ugljen dioksida, koliko sam napravio tona kiseonika, koliko se životinja najelo mojih žirova i lišća, koliko se ptica na meni rodilo i odraslo, ali to se danas ne računa. Gledate nas samo u kubicima građe i ogreva. Znaš, sviđa mi se onaj film  „Gospodari prstenova“, kad drva ustanu i pokažu gde je čije mesto. Voleo bih kada bi moglo tako nešto da se desi pa da se nešto promeni inače ćeš ti uskoro biti stariji od svakog stabla pa ćeš  pisati reportaže o žbunju koje eventualno preostane – ne odstupa drveni sagovornik od tvrdog pesimističkog stava.

- Ovo za „Gospodare“ ne mogu staviti u tekst, ko će mi verovati da drva gledaju filmove. Ipak je „Dnevnik“ ozbiljan list... – počeh nešto da se izvlačim.

- Mladiću, šta mene briga šta ćeš ti napisati, a ja sam ti rekao šta sam ti rekao pa ti vidi...  Jedino bih te zamolio da uzmeš u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode i neku fotografiju na kojoj sam sa lišćem kada si već došao u februaru da me slikaš, mogao si i sačekati koji mesec jer tada sam obično i bolje raspoložen – očigledno je Hrast stavio do znanja da završava razgovor prebacivši svoju pažnju na kučiće i mačiće koji trčkaraju pod njim.

Svaki pokušaj da se nastavi razgovor bio bi uzaludan, ipak je hrast lužnjak jedno izuzetno tvrdo(glavo) drvo sa kojim nema mnogo diskusije, a tokom povratka u Novi Sad ubedio sam sebe  da mi je i namignuo kada sam odlazio, ali ko bi mi tek to poverovao.

Tekst i foto: Niko Perković