Нема више путних трошкова „на руке” без пореза

У супротном, новац за превоз који су исплатили у кешу неће им се рачунати као расход, већ ће на њега плаћати порез.

Заменик градоначелника Београда Горан Весић изјавио је да неки послодавци злоупотребљавају могућност што су у обавези да запосленима исплаћују накнаду за превоз па ту накнаду укључују у плату, чиме „варају државу јер не плаћају доприносе”, а „варају и запослене, којима одузимају право на превоз”. Због тога ће, како најављује Весић, убудуће газда бити обавезан да за сваки динар који је исплатио радницима на име превоза докаже да је тај новац  заиста искоришћен за превоз.

Весић је истакао да је на захтев Града Београда, Министарство финансија 1. фебруара ове године донело мишљење којим указује на то да, уколико послодавац нема веродостојне исправе на основу којих доказује да је на одговарајући начин надокнадио трошак запосленог за долазак на посао и одлазак с рада – рачун за куповину месечне претплатне карте, дневне карте или карте за једну вожњу у јавном превозу, рачун за гориво у случају коришћења сопственог возила, ти трошкови му се не могу признати као расход.

Све је више компанија у Србији које организују сопствени превоз за своје раднике, поготово уколико радници на радно место долазе из друге општине или из удаљенијих места, јер рачуница показује да се то послодавцима више исплати него за све њих плаћају накнаду за превоз, односно обезбеђују им месечне карте за јавни превоз. Та могућност предвиђена је Законом о раду. Наиме, члан 118 тог закона прописује да радник има право на накнаду трошкова у складу с уговором о раду, и то за одлазак на посао и долазак с њега у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, уколико послодавац није обезбедио сопствени превоз. Уколико пак газда обезбеди сопствени превоз радника од места становања до радног места, нема накнаде за путне трошкове.

Правници већ неколико година указују на непрецизност и недореченост тог члана, што оставља могућност за злоупотребе и од газде и од радника. Прво, сам појам „сопствени превоз” Законом није дефинисан и под њим се само подразумева превоз који послодавац организује на било који начин који је рационалан и омогућава запосленом долазак на рад и одлазак кући. То може бити превоз возилом које обезбеди послодавац – аутобус, комби, аутомобил или ангажовањем превозника или на неки други начин. Радници у случају да газда организује сопствени превоз не могу добити новчану накнаду за превоз уколико користе неки други, а дешава се да им понуђени и једино омогућени не одговара. Шта се догађа с накнадом за превоз у том случају – законски није прописано.

Надзор над применом Закона о раду у свим деловима радног односа, па и накнаде трошкова за превоз, спроводи Инспекција рада. Инспектор је овлашћен да обави увид и у ту накнаду. Уколико газда са својством правног лица запосленом не исплати накнаду трошкова превоза у висини месечне карте, а при том нема сопствени превоз, на шта га обавезује Закон о раду, може бити кажњен новчаном казном од 400.000 динара до 1.000.000, предузетник казном од 100.000 до 300.000…

Пракса је, такође, показала да се у протеклим годинама поменути члан показао спорним и због лоше законске форумлације права на накнаду торшкова превоза јер су радници схватили да самим заснивањем радног односа стичу то право без обзира на то где станују и колико им је превоз за долазак на радно место заиста потребан. Другим речима, често новац за превоз добијају у кешу и радници који станују у близини радног места и самим тим немају потребе за коришћење јавног превоза.

Иначе, чланом 18 Закона о порезу на доходак грађана дефинисан је неопорезиви износ трошкова превоза за долазак радника на посао и одлазак с њега. У њему се, између осталог, наводи да се не плаћа порез на зараде на примања запосленог од послодавца по основу накнаде трошкова превоза за долазак на посао и одлазак с рада до висине цене месечне превозне карте у јавном саобраћају. Уколико послодавац раднику исплати износ који је виши од стварних трошкова превоза, такво примање радника има третман зараде и подлеже плаћању пореза на доходак грађана и доприноса на обавезно социјално осигурање.

Љ. Малешевић