НИНИНЕ МУСТРЕ : Шта ми је?

Мене је болело раме неколико недеља, једну пријатељицу кук, неки имају болове у врату и леђима, неки кашљу, неки кијају по цео дан... једни за сваку ситницу трче код лекара, други чак и кад су симптоми дуготрајни и делују застрашујуће, за лекаре неће ни да чују. Има и оних којима целога живота нешто фали и непрекидно о томе причају, као да не умеју другачије себе да дефинишу осим кроз неки бол који их мори без престанка. Мени је јако занимљиво да посматрам људе и да увиђам обрасце по којима се понашају. Да откривам мустре по којима доживљавају себе, свој живот и околности у којима се налазе. Тако ваљда једино могу да ухватим и сопствену мустру и да се евентуално потрудим да је променим, ако ми се већ не допада то што око себе видим.   

Посматрам тако ових дана како људи реагују на своје симптоме. Широк је распон потенцијлних узрока: од теорија светских завера против човечанства преко погрешних дијагноза до генетског наслеђа. И свако на свој начин тражи себи помоћи. Неко се одаје зависностима попут алкохола, претераног рада, или претеране забринутости, неко гута лекове, неко се налива чајевима и лечи травама, а неки користе своју бол да пронађу дубљи смисао свега. Погађате већ да су ми ови последњи најзанимљивији за посматрање јер и сама често упадам баш у то друштвањце. Када сам се у својим првим, наравно трапавим корацима у потрази за смислом сусрела са идејом да је бол једини прави покретач развоја, никако нисам желела да је прихватим. То ме је подсећало на жалопојку једног другара из пубертетског доба који је био љут на своју мајку јер је на сваку његову притужбу на бол у неком делу тела нехајно одговарала: „Растеш сине, растеш“. Једном, када га је рука заболела, а она олако прешла преко тога својом већ добро познатом реченицом, рекао јој је: „Једног дана кад умрем, ти ћеш рећи, е сад си нараст'о!“ Временом ми је цела та епизода постала комична, баш као што ми је идеја да бол помаже лични развој постала прихватљива. Многи од нас пажњу на своје тело обратимо тек када нас нешто заболи. Мене управо бол подсети да је дубоко и свесно дисање лек за свако стање, па удишем лагано и дубоко, баш кроз оно место које ме боли, и осим што се бол увек бар мало ублажи, многе ми корисне идеје падну на памет, јер се сконцентришем на дисање и мозак ослободим досадних, скоро увек једних те истих мисли које се по глави непрекидно роје. Зато на сопствено питање шта ми је, ја себи повремено одговорим да „растем“. 

Здрав разум налаже да се потражи помоћ стручњака када је бол упоран и када осетимо да нешто стварно није у реду, али поред тога требало би узети у обзир и чињеницу да се велике промене дешавају на планети. Новооткривене врсте зрачења, појачане активности Сунца, и друге мање или више широј јавности познате појаве на планети и око ње, и на нас људе утичу, баш као што утичу на  климу и друге услове за живот. Верујем да се захваљујући тим променама као људска бића усавршавамо и да од ситних поправки сви повремено болујемо. А онда тако усавршени и дотерани, један лепши и бољи свет има да стварамо!  

Нина Мартиновић Армбрустер