NININE MUSTRE : Šta mi je?

Mene je bolelo rame nekoliko nedelja, jednu prijateljicu kuk, neki imaju bolove u vratu i leđima, neki kašlju, neki kijaju po ceo dan... jedni za svaku sitnicu trče kod lekara, drugi čak i kad su simptomi dugotrajni i deluju zastrašujuće, za lekare neće ni da čuju. Ima i onih kojima celoga života nešto fali i neprekidno o tome pričaju, kao da ne umeju drugačije sebe da definišu osim kroz neki bol koji ih mori bez prestanka. Meni je jako zanimljivo da posmatram ljude i da uviđam obrasce po kojima se ponašaju. Da otkrivam mustre po kojima doživljavaju sebe, svoj život i okolnosti u kojima se nalaze. Tako valjda jedino mogu da uhvatim i sopstvenu mustru i da se eventualno potrudim da je promenim, ako mi se već ne dopada to što oko sebe vidim.   

Posmatram tako ovih dana kako ljudi reaguju na svoje simptome. Širok je raspon potencijlnih uzroka: od teorija svetskih zavera protiv čovečanstva preko pogrešnih dijagnoza do genetskog nasleđa. I svako na svoj način traži sebi pomoći. Neko se odaje zavisnostima poput alkohola, preteranog rada, ili preterane zabrinutosti, neko guta lekove, neko se naliva čajevima i leči travama, a neki koriste svoju bol da pronađu dublji smisao svega. Pogađate već da su mi ovi poslednji najzanimljiviji za posmatranje jer i sama često upadam baš u to društvanjce. Kada sam se u svojim prvim, naravno trapavim koracima u potrazi za smislom susrela sa idejom da je bol jedini pravi pokretač razvoja, nikako nisam želela da je prihvatim. To me je podsećalo na žalopojku jednog drugara iz pubertetskog doba koji je bio ljut na svoju majku jer je na svaku njegovu pritužbu na bol u nekom delu tela nehajno odgovarala: „Rasteš sine, rasteš“. Jednom, kada ga je ruka zabolela, a ona olako prešla preko toga svojom već dobro poznatom rečenicom, rekao joj je: „Jednog dana kad umrem, ti ćeš reći, e sad si narast'o!“ Vremenom mi je cela ta epizoda postala komična, baš kao što mi je ideja da bol pomaže lični razvoj postala prihvatljiva. Mnogi od nas pažnju na svoje telo obratimo tek kada nas nešto zaboli. Mene upravo bol podseti da je duboko i svesno disanje lek za svako stanje, pa udišem lagano i duboko, baš kroz ono mesto koje me boli, i osim što se bol uvek bar malo ublaži, mnoge mi korisne ideje padnu na pamet, jer se skoncentrišem na disanje i mozak oslobodim dosadnih, skoro uvek jednih te istih misli koje se po glavi neprekidno roje. Zato na sopstveno pitanje šta mi je, ja sebi povremeno odgovorim da „rastem“. 

Zdrav razum nalaže da se potraži pomoć stručnjaka kada je bol uporan i kada osetimo da nešto stvarno nije u redu, ali pored toga trebalo bi uzeti u obzir i činjenicu da se velike promene dešavaju na planeti. Novootkrivene vrste zračenja, pojačane aktivnosti Sunca, i druge manje ili više široj javnosti poznate pojave na planeti i oko nje, i na nas ljude utiču, baš kao što utiču na  klimu i druge uslove za život. Verujem da se zahvaljujući tim promenama kao ljudska bića usavršavamo i da od sitnih popravki svi povremeno bolujemo. A onda tako usavršeni i doterani, jedan lepši i bolji svet ima da stvaramo!  

Nina Martinović Armbruster