Приче о старом Новом Саду у оквиру Игнајт вечери

Кроз пет минута и 20 фото-слајдова, које су говорници пратили речима, испричане су помало носталгичне али и духовите приче о култури, уметности и спорту у Српској Атини, симболично повезујући место одржавања догађаја с његовом темом.

О породичној историји, људима који су прошли кроз њен живот, али и људима и догађајима који су Нови Сад чинили посебним, а који падају у заборав, говорила је рођена Лиманка, професорка социологије у Гимназији „Јован Јовановић Змај” и ауторка књиге „Кад Бог зажмури” Марија Васић.

– Градови нису тргови и зграде – објаснила је Марија Васић. – Нови Сад су људи који у њему живе. Градови су пројекција друштва које се у њему развија. Како се мења друштво, тако се мењају и градови, али трагови прошлости остају да их сазнајемо и да, ако не можемо да исправимо прошлост, можемо да утичемо на будућност.

Она је током своје презентације, између осталог, подсетила окупљене на то како су, по сећањима њеног оца, матуранти изгледали за време окупације, те како ђаци изгледају данас, говорила и о Лиману, те испричала сведочења о Новосадској рацији и ослобођењу Новог Сада.

Новинарка Весна Фаркаш је такође истакла да Нови Сад памти кроз људе јер, како је рекла, град без људи нема ни сећања нити постоји без нас.

– Нови Сад памтим као најбољи град, који је имао неке дивне манифестације и клубове, али нисам носталгична, па га представљам као добар град, у нади да ће он остати или постати такав – казала је Весна Фаркаш за наш лист, и додала да Нови Сад данас ипак треба да постане мало бољи. – Мислим да су се културне установе у граду потпуно девастирале, да су заборављене и скрајнуте, а наши музеји раде свакога дана, и то врло модерно и иду у корак с временом. Не кажем да свако од нас мора да иде у музеј или да гледа позоришне предстве, али неки људи сматрају да им није место у позоршту, на пример, а свакоме је место у позоришту или у било којој другој културној установи.

Вечери је присуствовао и кик-боксер Ненад Пагонис, који је за „Дневник” поделио своја сећања о родном граду.

– Раније је било много више дружења и људи су више времена проводили напољу, нисмо били толико отуђени једни од других, а данас је то мало другачије – казао је Пагонис. – Данас нам се дешава социјални аутизам због технологије. Фали дружења, комуникације и интеракције између људи. Нови Сад је увек био град културе, у којем се потенцирала добра музика, свирао рокенрол. Увек је био и град спорта. Што се мене тиче, по том питању све је као и пре. Некада је било безбрижније живети у Новом Саду, а данас се повећала концентрација људи па је самим тим и живот у граду бржи. Полако нам се град претвара у метрополу, вероватно ћемо бити милионски град кроз десетак година. Можда погрешно процењујем, али генерално нам се убрзава живот и мени то помало смета.

Осим њих, говорили су и успешна кошаркашица Наташа Анђелић, фотограф Мартин Цандир, музичар Богољуб Бањац Чомбе, кореограф Александар Бошков и предузетница и модна креаторка Загорка Калентић Марковић.

В. Бијелић

Фото: С. Шушњевић