Александра Живановић ТВ лице: Више памтим бахате саговорнике

- Једно недељно поподне, боравећи код нас кући на ручку мамина пријатељица Милка Пузигаћа из агенције „Сцан” ме је упитала врло строго и убедљиво: „Зар ти мислиш да би могла да браниш криминалце једног дана?! Дођи да ти ја проширим видике!”. И управо последња реченица ме је упутила у овај свет. Радила сам код ње у агенцији за истраживање јавног мњења више од три године, обишавши Војводину уздуж и попреко. Затим сам почела да радим врло кратко, свега три месеца, на Радију „021”, али пошто себе нисам видела у радијском свету стигла сам до „Новосадског недељника” код Горана Караџића. Е ту сам „испекла” занат и имала сам среће јер су тада сви чувени новосадски новинари писали за тај недељник, а своје знање несебично делили са мном и учили ме. На телевизију сам опет случајно доспела, тако што су ме челници тада савезне телевизије „YU инфо” видели на некој конференцији за новинаре, позвали ме када се организовала новосадска аудиција и од тада, од 2001. године, сам на телевизији - прича Александра која је потом радила кратко на локалној ТВ Јесењин, затим Политици, Аполу и последњих 12 година је на ТВ „Мост”.

Радећи емисију „Новосадска недеља”, својеврсни сте хроничар овог града... Да ли је он заиста успаван или је пак немирно ово равничарско тло?

- Верујем, ако питате из неког из Београда о Новом Саду, рећи ће вам баш то, да је овде све успорено и мирно. Ми, пак, Новосађани, рећи ћемо да је немирно равничарско тло. Ова година је свакако у знаку Омладинске престонице Европе, па је евидетан помак на пољу културе и динамике у нашем граду. Добили смо и две Културне станице тако да се увек нешто дешава. Емисија „Новосадска недеља” бави се управо збивањима у Новом Саду која су обележила текућу седмицу, сваког петка у 16.05. Сваке недеље у 40 минута колажног типа поздрављам Новосађане, а трајање емисије ипак говори да овде постаје динамично.

Годинама радите као новинар, које су то приче оставиле трага у вашем животу?

- За ових 20 година рада заиста је прошло много људи, добрих и лоших прича. Не бих могла баш једну да издвојим али оно што вас као новинара никада не остави равнодушним, иако се морате и у таквим ситуацијама понашати професионално, јесу тужне животне приче. Рецимо, када троје малолетне деце за само недељу дана остане без оба родитеља... прича која је пре пар година уздрмала Нови Сад. Више памтим бахате и безобразне саговорнике, мада је таквих заиста све мање.

Кажу да у Новом Саду посебно важи изрека да нико није славан у свом селу. Осећате ли некад ефекат јавног посла и препознавања?

- То је истина... да је најтеже успети у свом селу ће вам рећи и многи познати Новосађани који су признати у целој Србији и региону, али не и у свом родном граду. Ја себе не сматрам „познатом”.. тако да можда и нисам права особа да одговорим на ово питање. Људи када ме упознају у 90 одсто случајева кажу „позната си ми”, „знам ја тебе” али не могу да се сете одакле. Значи, у мору ТВ лица, људи вас запамте, неминовно је. Имала сам пре пар година ситуацију, да ми је дошла гошћа и када смо се упознале она је као из топа рекла „Знам ја тебе из Џоја”. За оне који не знају, ја сам писала, између осталог, за модни магазин „Џој” где сам имала своју рубрику о кулинарству. Ето.. доказ да људи не памте само ТВ лица.. Углавном имам пријатна искуства, људи ме поздраве на улици, кажу неку лепу реч...

Колико су исхрана и вежбање важан део вашег живота будући да увек изгледате савршено на екрану?

- Спорт је саставни део мог живота, и увек сам се бавила неким видом рекреације и фитнеса. У последње време комбинујем пилатес и јогу, и то ми баш прија. Ако због обавеза пропустим тренинг, можете ме видети на Кеју где се трудим да брзим ходом потрошим бар мало калорија. Искрено, нисам оптерећена исхраном. Трудим се да се здраво храним али нисам роб. Што се хране тиче, прави сам хедониста. Уживам у јелу, волим да кувам и слушам увек свој организам. Ако ми се једе слатко, ја ћу појести чоколаду, ако сам гладна у 23 часа, вечераћу. Али, кључ за витку линију је свакако умереност - умереност у свему...храни, пићу, слаткишима. То је мој мото за добар изглед. Тренирајте да бисте били здрави јер данас много времена проводимо у затвореном, уз телефон, компјутер.. а онда почињу болови у леђима, слаба циркулација и за тили час ето нас код лекара. Не морате имати новца да бисте тренирали, имамо кеј, стазе за џогирање, све више спортских терена, теретана на отворено,...зато, нема изговора.

Често на друштвеним мрежама објављујете своје одевне комбинације. Зашто је мода постала толико важан део наших живота?

- Захваљујући новом занимању - блогер - мода је постала незаобилазан део наших живота. Друштвене мреже су некако постали нови медији. Прво видите несто на Инстаграму, Фејсбуку...па онда те исте ствари тражите у свом граду. Имам среће да кроз овај посао могу да понесем неке одевне комбинације које се тек појаве у продавница. За емисију „Новосадска недеља” задужен је новосадски тим Бенетона и Сислија. Вечито питање... да ли одело чини човека? Дефинитивно не, али приликом упознавања стичемо баш тај први утисак на основу физичког изгледа. То је неминовно. Живимо у времену лажног инстаграм света где се све презентује као савшено. Али то није живот. Постаје оптерећујуће. Посебно за младе девојке. Ја волим моду, али не пратим слепо трендове. Увек је ту неки детаљ који је хит сезоне. Доста мојих ствари су шивене. Моја најбоља другарица Биља је кројачица и она испуњава моје жеље. Уживам да бирам материјале. Стил је оно што имате или немате. Не купује се, чак ни у најскупљим бутицима. Ја знам да обучем хаљину од 1000 динара,која је шивена, али имам ципеле од 150 евра, и добру ташну. И то аутоматски диже цену мојој одевној комбинацији. Треба ви да носите гардеробу, а не она вас.

Када бисте имали неограничена средства какву бисте емисију радили?

- Занимљиво питање. Нисам баш размишљала у том правцу јер данас нема пара у новинарству па сте принуђени да се сналазите уз помоћ „штапа и канапа”. Али, оно што сигурно знам јесте да бих изашла из студија. Била би то нека емисија са терена, непосредна, истраживачка, где би се доста путовало.. и то баш кроз нашу лепу Србију. Можда обилазећи сва она мала места за које многи нису чули.. сви данас трчимо да обиђемо европске градове, а своју земљу нисмо видели.

Снежана Милановић

фото: Младен Секулић