НИНИНЕ МУСТРЕ : Киша
Као тинејџерка, враћајући се са једног тренинга касно увече, осетила сам како почиње да пада киша.
Нисам јој се надала и знатижељно сам подигла лице ка мрачном небу питајући се: „Неће ваљда?“. Капљица је пала на мој образ, тик испод ока и десило се нешто веома чудно, за мене тада необјашњиво: осетила сам огромну радост како надире и пролази целим мојим телом. Толико је снажна била та навала лепе емоције да сам поскочила. И наставила сам радосно да скакућем све до куће, са широким осмехом на лицу.
Научила сам да иза облака „видим“ сунце јер знам да је тамо, мада је скривено, а та ми је спознаја довољна утеха када се облачно време одужи. А када пада киша, сетим се често оне радости једне необичне кишне вечери. Доживљавам кишу као начин да се повежем са својом околином. Већи део тог околиша радује се киши, јер му значи опстанак и напредак. Радује се цвеће, трава и дрвеће, радује се пшеница, кукуруз, кромпир, босиљак и нана. Ваљда се зато радујем и ја, свесна да капљице драгоцене течности живот значе за целу планету. А можда је тај осећај повезаности још већи, шири и дубљи. Ко зна кога је баш ова капљица радовала вековима пре мене, а онда вијугала кроз земљу међу корењем, кроз камење, минерале и ко зна још какве слојеве док се није припојила подземним воденим токовима, а онда поново избила на површину моћна, прочишћена, свежа и питка? Можда је утолила жеђ некој праисторијској животињи, можда спасила пропасти неки прастари храст, а можда неком вредном косцу утолила жеђ на другом крају планете. Можда је силина сунца претворила у пару и дигла високо у облак, предавши је на милост ветру који је однео у далеке крајеве да ороси латице прелепог цвета трешње коју је неки мој предак у сласт појео, неколико недеља касније и био сав весео сатима потом. Отуд можда та радост коју сам осетила у тренутку када ми је иста та капљица дотакла образ и нежно шапнула све њихове приче. А то што понекад осетим тугу када киша пада, може да буде због растанка од свега оног што вода собом носи. Јер као што уме да утоли жађ, вода исто тако може да спере и однесе све што више није потребно. Можда је нека капљица била суза у оку детета због изгубљене играчке, или у оку мајке чије се дете отиснуло на далеки пут. Та капљица кружи од настанка планете, од кад је света и века.
Шта год да осећам док пада, не могу да је не волим. Киша увек најављује нешто ново, умивено, дотерано. Колико год да траје, у једном тренутку престаје. Оставља за собом свежину, чистоћу и осећај нечега обновљеног. После кише, сунце као да буде сјајније, а птице као да певају веселије. Осећај повезаности са свим што је сада, што је било и што ће тек да буде, дубоко додирује свако живо биће. Упркос напорима модерне цивилизације да нас све раздвоји, да нас самодовољним усамљеницима учини, човечија суштина не може да се искорени. Чак и мало кише сасвим је довољно да ме подсети, да припадам моћној заједници живих бића на овој лепој планети.
Нина Мартиновић Армбрустер
