NININE MUSTRE : Kiša

Nisam joj se nadala i znatiželjno sam podigla lice ka mračnom nebu pitajući se: „Neće valjda?“. Kapljica je pala na moj obraz, tik ispod oka i desilo se nešto veoma čudno, za mene tada neobjašnjivo: osetila sam ogromnu radost kako nadire i prolazi celim mojim telom. Toliko je snažna bila ta navala lepe emocije da sam poskočila. I nastavila sam radosno da skakućem sve do kuće, sa širokim osmehom na licu.

Naučila sam da iza oblaka „vidim“ sunce jer znam da je tamo, mada je skriveno, a ta mi je spoznaja dovoljna uteha kada se oblačno vreme oduži. A kada pada kiša, setim se često one radosti jedne neobične kišne večeri. Doživljavam kišu kao način da se povežem sa svojom okolinom. Veći deo tog okoliša raduje se kiši, jer mu znači opstanak i napredak. Raduje se cveće, trava i drveće, raduje se pšenica, kukuruz, krompir, bosiljak i nana. Valjda se zato radujem i ja, svesna da kapljice dragocene tečnosti život znače za celu planetu. A možda je taj osećaj povezanosti još veći, širi i dublji. Ko zna koga je baš ova kapljica radovala vekovima pre mene, a onda vijugala kroz zemlju među korenjem, kroz kamenje, minerale i ko zna još kakve slojeve dok se nije pripojila podzemnim vodenim tokovima, a onda ponovo izbila na površinu moćna, pročišćena, sveža i pitka? Možda je utolila žeđ nekoj praistorijskoj životinji, možda spasila propasti neki prastari hrast, a možda nekom vrednom koscu utolila žeđ na drugom kraju planete. Možda je silina sunca pretvorila u paru i digla visoko u oblak, predavši je na milost vetru koji je odneo u daleke krajeve da orosi latice prelepog cveta trešnje koju je neki moj predak u slast pojeo, nekoliko nedelja kasnije i bio sav veseo satima potom. Otud možda ta radost koju sam osetila u trenutku kada mi je ista ta kapljica dotakla obraz i nežno šapnula sve njihove priče. A to što ponekad osetim tugu kada kiša pada, može da bude zbog rastanka od svega onog što voda sobom nosi. Jer kao što ume da utoli žađ, voda isto tako može da spere i odnese sve što više nije potrebno. Možda je neka kapljica bila suza u oku deteta zbog izgubljene igračke, ili u oku majke čije se dete otisnulo na daleki put. Ta kapljica kruži od nastanka planete, od kad je sveta i veka.

Šta god da osećam dok pada, ne mogu da je ne volim. Kiša uvek najavljuje nešto novo, umiveno, doterano. Koliko god da traje, u jednom trenutku prestaje. Ostavlja za sobom svežinu, čistoću i osećaj nečega obnovljenog. Posle kiše, sunce kao da bude sjajnije, a ptice kao da pevaju veselije. Osećaj povezanosti sa svim što je sada, što je bilo i što će tek da bude, duboko dodiruje svako živo biće. Uprkos naporima moderne civilizacije da nas sve razdvoji, da nas samodovoljnim usamljenicima učini, čovečija suština ne može da se iskoreni. Čak i malo kiše sasvim je dovoljno da me podseti, da pripadam moćnoj zajednici živih bića na ovoj lepoj planeti.     

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com