Тужна историја Зрењанинске индустрије пива

Док су је једни дочекали с негодовањем, сматрајући да нема смисла производити Зрењанинско пиво ван Зрењанина, сад кад је Зрењанинска индустрија пива и дефинитивно пропала и отишла у историју, други су се веома обрадовали, вођени теоријом да је боље и овако имати своје пиво, него никако. При томе, “Царлсберг Србија” је понудила Зрењанинцима да сами изаберу укус и дизајн етикете, бирајући између три понуђена решења. Коначан резултат требало би да буде отварање крафт пиваре у граду, јер ће “Царлсберг Србија” од сваке продате боце издвајати два динара за те намене.

Било како било, свима који су иоле упућени у привредна дешавања у граду јасно је да од покретања производње у старој Зрењанинској индустрији пива (ЗИП) нема ништа. Овдашња пивара била је, као и многе друге успешне фабрике у граду на Бегеју, жртва сурове транзиције и очајне приватизације. Од пиварског мајстора Себастијана Крајцезена, који је 1745. отворио прву радионицу за производњу пива, преко једног од највећих велепоседника у Војводини Лазара Дунђерског, који је поткрај 19. века купио зрењанинску пивару и значајно проширио производне погоне, до контроверзног војвођанског бизнисмена Момчила Рајића, који је 2003, за 912.000 евра, дошао у посед 51,04 одсто капитала ЗИП-а, а убрзо затим и ставио катанац на врата, фабрика је прошла дуг пут и стигла до краја.

Врхунац квалитета Зрењанинско пиво достигло је седамдесетих година 20. века, да би осамдесетих година пивара забележила свој технички максимум произвевши 406.000 хектолитара пива и чувеног енергетског напитка “Тут-гут”. Кренувши путем транзиције и приватизације, дошло је до пада производње, а убрзо после и престанка рада.

Двоје - троје физичких лица откупљивало је акције од радника, а онда их је Рајићева фирма “Пан бир” откупила од њих. Само три месеца 2003. пивара је радила, а већ 2004. обустављена је производња. Једно време пиво је довожено из Бечеја и флаширао у Зрењанину, а онда су запослени упућени на принудни одмор и све је кренуло низбрдо. Без посла је, недуго потом, остало око 250 радника, који испрва нису могли да реше свој радно - социјални статус, пошто им газда није уплаћивао пензијско осигурање. Радници су тих година дизали свој глас против пропасти пиваре, али изостала је било каква подршка од државе и локалне самоуправе.

Над пиваром је, на предлог града Зрењанина, јула 2010. године, након што је Рајић покушао да однесе производне машине, када је интервенисала и полиција, покренут стечајни поступак. Локална самоуправа је имала право да затражи стечај због дугова које је Рајић оставио граду и пореској управи.

Било је и покушаја продаје Зрењанинске индустрије пива. На јавни оглас својевремено се јавило и предузеће “МК Комерц” које је за имовину ЗИП-а, процењену на 188 милиона динара, понудило четири и по пута мању цену од почетне, односно 41 милион динара. Пошто је понуда “МК Комерца” била нижа од половине процењене вредности, одлуку о евентуалној продаји зрењанинске пиваре једином заинтересованом купцу, сходно законским одредбама, могао је да донесе само Одбор поверилаца, на чијем челу је у то време био бивши правобранилац града Зрењанина Владимир Стоиљковски. Одбор је, међутим, одлучио да понуду одбије.

У међувремену, појавила се шабачка фирма „Лавови 015“ која је била у великом послу – секла је и односила оно што је од опреме, машина и канцеларијског намештаја преостало након неколико prеthodnih продаја пропале зрењанинске пиваре. „Лавови 015“ су, иначе, предузеће које се бави прерађивањем индустријског отпада.

Поред великог имања и многобројних индустријских предузећа, Лазар Дунђерски је имао и две фабрике пива, у Чибу (Челареву) и Великом Бечкереку. Великобечкеречку пивару је купио 1891. године од Роже Ференца, и она остаје у поседу Дунђерских све до краја Другог светског рата.

Пиваром је управљао Лазар, све до своје смрти 1917. године, а након тога, пивару наслеђује његов син Гедеон. Овај угледни доктор права, председник Матице српске, председник Новосадске продуктне берзе и члан великих новчаних завода у Краљевини Југославији, управља пиваром све до своје смрти 1930. године.

Након Гедеона, Великобечкеречку пивару наслеђују његова деца – синови Лазар и Душан и кћи Софија. У име брата и сестре пиваром управља др Душан Дунђерски, до краја Другог светског рата, а након конфискације остаје њен директор до 1948. године.

Занимљиво је напоменути да је др Душан Дунђерски након рата пивару поклонио Комунистичкој партији Југославије, што је чак и за оно време било неуобичајено и изазвало је велике недоумице, јер је није поклонио ни народу ни држави, него партији. Тек много година касније сазнало се да је његова супруга Ружа била стари члан партије, и да је вероватно поклонио партији по њеном наговору.

Међутим, због пожара који избија у делу пиваре, ондашња власт га оптужује за саботажу, па чак и затвара. Разочаран, напушта Зрењанин и одлази за Београд, а убрзо потом у Ријеку, где живи све до смрти 1977.

 Жељко Балабан