Tužna istorija Zrenjaninske industrije piva

Dok su je jedni dočekali s negodovanjem, smatrajući da nema smisla proizvoditi Zrenjaninsko pivo van Zrenjanina, sad kad je Zrenjaninska industrija piva i definitivno propala i otišla u istoriju, drugi su se veoma obradovali, vođeni teorijom da je bolje i ovako imati svoje pivo, nego nikako. Pri tome, “Carlsberg Srbija” je ponudila Zrenjanincima da sami izaberu ukus i dizajn etikete, birajući između tri ponuđena rešenja. Konačan rezultat trebalo bi da bude otvaranje kraft pivare u gradu, jer će “Carlsberg Srbija” od svake prodate boce izdvajati dva dinara za te namene.

Bilo kako bilo, svima koji su iole upućeni u privredna dešavanja u gradu jasno je da od pokretanja proizvodnje u staroj Zrenjaninskoj industriji piva (ZIP) nema ništa. Ovdašnja pivara bila je, kao i mnoge druge uspešne fabrike u gradu na Begeju, žrtva surove tranzicije i očajne privatizacije. Od pivarskog majstora Sebastijana Krajcezena, koji je 1745. otvorio prvu radionicu za proizvodnju piva, preko jednog od najvećih veleposednika u Vojvodini Lazara Dunđerskog, koji je potkraj 19. veka kupio zrenjaninsku pivaru i značajno proširio proizvodne pogone, do kontroverznog vojvođanskog biznismena Momčila Rajića, koji je 2003, za 912.000 evra, došao u posed 51,04 odsto kapitala ZIP-a, a ubrzo zatim i stavio katanac na vrata, fabrika je prošla dug put i stigla do kraja.

Vrhunac kvaliteta Zrenjaninsko pivo dostiglo je sedamdesetih godina 20. veka, da bi osamdesetih godina pivara zabeležila svoj tehnički maksimum proizvevši 406.000 hektolitara piva i čuvenog energetskog napitka “Tut-gut”. Krenuvši putem tranzicije i privatizacije, došlo je do pada proizvodnje, a ubrzo posle i prestanka rada.

Dvoje - troje fizičkih lica otkupljivalo je akcije od radnika, a onda ih je Rajićeva firma “Pan bir” otkupila od njih. Samo tri meseca 2003. pivara je radila, a već 2004. obustavljena je proizvodnja. Jedno vreme pivo je dovoženo iz Bečeja i flaširao u Zrenjaninu, a onda su zaposleni upućeni na prinudni odmor i sve je krenulo nizbrdo. Bez posla je, nedugo potom, ostalo oko 250 radnika, koji isprva nisu mogli da reše svoj radno - socijalni status, pošto im gazda nije uplaćivao penzijsko osiguranje. Radnici su tih godina dizali svoj glas protiv propasti pivare, ali izostala je bilo kakva podrška od države i lokalne samouprave.

Nad pivarom je, na predlog grada Zrenjanina, jula 2010. godine, nakon što je Rajić pokušao da odnese proizvodne mašine, kada je intervenisala i policija, pokrenut stečajni postupak. Lokalna samouprava je imala pravo da zatraži stečaj zbog dugova koje je Rajić ostavio gradu i poreskoj upravi.

Bilo je i pokušaja prodaje Zrenjaninske industrije piva. Na javni oglas svojevremeno se javilo i preduzeće “MK Komerc” koje je za imovinu ZIP-a, procenjenu na 188 miliona dinara, ponudilo četiri i po puta manju cenu od početne, odnosno 41 milion dinara. Pošto je ponuda “MK Komerca” bila niža od polovine procenjene vrednosti, odluku o eventualnoj prodaji zrenjaninske pivare jedinom zainteresovanom kupcu, shodno zakonskim odredbama, mogao je da donese samo Odbor poverilaca, na čijem čelu je u to vreme bio bivši pravobranilac grada Zrenjanina Vladimir Stoiljkovski. Odbor je, međutim, odlučio da ponudu odbije.

U međuvremenu, pojavila se šabačka firma „Lavovi 015“ koja je bila u velikom poslu – sekla je i odnosila ono što je od opreme, mašina i kancelarijskog nameštaja preostalo nakon nekoliko prethodnih prodaja propale zrenjaninske pivare. „Lavovi 015“ su, inače, preduzeće koje se bavi prerađivanjem industrijskog otpada.

Pored velikog imanja i mnogobrojnih industrijskih preduzeća, Lazar Dunđerski je imao i dve fabrike piva, u Čibu (Čelarevu) i Velikom Bečkereku. Velikobečkerečku pivaru je kupio 1891. godine od Rože Ferenca, i ona ostaje u posedu Dunđerskih sve do kraja Drugog svetskog rata.

Pivarom je upravljao Lazar, sve do svoje smrti 1917. godine, a nakon toga, pivaru nasleđuje njegov sin Gedeon. Ovaj ugledni doktor prava, predsednik Matice srpske, predsednik Novosadske produktne berze i član velikih novčanih zavoda u Kraljevini Jugoslaviji, upravlja pivarom sve do svoje smrti 1930. godine.

Nakon Gedeona, Velikobečkerečku pivaru nasleđuju njegova deca – sinovi Lazar i Dušan i kći Sofija. U ime brata i sestre pivarom upravlja dr Dušan Dunđerski, do kraja Drugog svetskog rata, a nakon konfiskacije ostaje njen direktor do 1948. godine.

Zanimljivo je napomenuti da je dr Dušan Dunđerski nakon rata pivaru poklonio Komunističkoj partiji Jugoslavije, što je čak i za ono vreme bilo neuobičajeno i izazvalo je velike nedoumice, jer je nije poklonio ni narodu ni državi, nego partiji. Tek mnogo godina kasnije saznalo se da je njegova supruga Ruža bila stari član partije, i da je verovatno poklonio partiji po njenom nagovoru.

Međutim, zbog požara koji izbija u delu pivare, ondašnja vlast ga optužuje za sabotažu, pa čak i zatvara. Razočaran, napušta Zrenjanin i odlazi za Beograd, a ubrzo potom u Rijeku, gde živi sve do smrti 1977.

 Željko Balaban