Твоја реч, Верица Грујић (28): Где год да се налазим, неповерење је свугде исто

Такође, путује и по целој Србији како би допринела том удружењу, али оно што се из разговора са њом може закључити, јесте да је веома разочарана у људе јер су пуни неповерења.

„Јутрос сам изашла раније и не иде...“, говори нам Верица, на ивици да заплаче јер се свакодневно носи с разним увредама пролазника.

Како се носиш с тим кад људи неће да стану и да те саслушају?

„Искрено, плаче ми се. Осећам се глупаво, као да сам понижена. Изнервирам се сваки пут јер имам утисак као да мисле да ћу да их поједем.“

Шта мислиш, зашто неће да стану?

„Мислим да немају поверења. А и кад стану, онда немају пара.“

Шта ти њима нудиш и шта им објасниш?

„Објасним да је за удружење које окупља децу са инвалидитетом и њихове мајке. Они ипак немају поверења...“

Успеваш ли да нешто продаш?

„Успевам онолико колико реше да ми стану. Све зависи. Некад продам и 50 комада, али то није довољно.“

Да ли сав новац иде Удружењу?

„Колико се скупи толико им и иде.“

Који су твоји бенефити?

„Ја добијем нешто новца, чисто да не буде да радим за џабе.

Колико времена дневно проведеш радећи овај посао?

„Од 10 до 17 ми је радно време и имам паузе. Будем или на Тргу слободе или на Булевару ослобођења. Право да ти кажем, свеједно где се налазим, пролазници су исто (не)заинтересовани. Искрено, волим ово да радим јер волим свима да помажем, не само деци.“

Јел’ ситуација у другим градовима боља или гора?

„Исто је свугде. Колио урадим у Новом Саду, толико је и у другим градовима.“

Удружење грађана „Из другог угла”

Удружење грађана „Из другог угла” окупља особе са инвалидитетом, избеглице, породице са више од троје деце и хемофиличаре, и постоји у Ветернику више од пет година, али чланови не примећују никакав помак по питању прихваћености у друштву. Премда се председница удружења Сандра Томић труди да се што чешће појављују у јавности и тиме допринесу бољитку, како нам је лани рекла, не успевају у томе. Чланови Удружења, којих је 67, окупљају се једном месечно у просторији Месне заједнице или у нуспросторији у седишту удружења (Цара Душана Силног 54), где немају адекватне услове. Ипак, већи проблем им је мањак материјала с којим би радили и држали радионице.

Како си успела да се избориш са зимом, будући да си по цео дан напољу?

„Трудила сам се да што више продам и мислим да сам се изборила за то. Било ми је хладно и кукала сам, али није било толико страшно као prеthodnе две године. Издржала сам. Волим ово да радим.“

Зашто волиш ово да радиш? На који начин те испуњава?

„Волим децу. Искрено, жао ми је што ја још увек немам дете. Волим да помажем и скупљала сам и за пакетиће кад је требало. Криво ми је што ме људи одбијајау. Знам да сам досадна и кад ми то кажу, само им одговорим с осмехом да знам, али сам срећна јер све иде у праве руке.“

Ко је крив што су људи постали неповерљиви?

„Увек ми спомену фондацију Катарине Ребраче и повезују ме с њом. Волела бих да се промени такав став како би што више помогли онима којима треба помоћ.“

На који начин можемо да променимо такав став?

„Да се чује за Удружење и да се чује да није у питању превара или лаж. Људи виде да сам ту и не лажем никога.“

Шта радиш у слободно време?

„Одмарам се јер ме увек чека нови дан. Волим да читам, певам, шетам...“

Шта би младима саветовала?

„Да буду што више хумани. Вреди.“

Л. Радловачки