Tvoja reč, Verica Grujić (28): Gde god da se nalazim, nepoverenje je svugde isto

Takođe, putuje i po celoj Srbiji kako bi doprinela tom udruženju, ali ono što se iz razgovora sa njom može zaključiti, jeste da je veoma razočarana u ljude jer su puni nepoverenja.

„Jutros sam izašla ranije i ne ide...“, govori nam Verica, na ivici da zaplače jer se svakodnevno nosi s raznim uvredama prolaznika.

Kako se nosiš s tim kad ljudi neće da stanu i da te saslušaju?

„Iskreno, plače mi se. Osećam se glupavo, kao da sam ponižena. Iznerviram se svaki put jer imam utisak kao da misle da ću da ih pojedem.“

Šta misliš, zašto neće da stanu?

„Mislim da nemaju poverenja. A i kad stanu, onda nemaju para.“

Šta ti njima nudiš i šta im objasniš?

„Objasnim da je za udruženje koje okuplja decu sa invaliditetom i njihove majke. Oni ipak nemaju poverenja...“

Uspevaš li da nešto prodaš?

„Uspevam onoliko koliko reše da mi stanu. Sve zavisi. Nekad prodam i 50 komada, ali to nije dovoljno.“

Da li sav novac ide Udruženju?

„Koliko se skupi toliko im i ide.“

Koji su tvoji benefiti?

„Ja dobijem nešto novca, čisto da ne bude da radim za džabe.

Koliko vremena dnevno provedeš radeći ovaj posao?

„Od 10 do 17 mi je radno vreme i imam pauze. Budem ili na Trgu slobode ili na Bulevaru oslobođenja. Pravo da ti kažem, svejedno gde se nalazim, prolaznici su isto (ne)zainteresovani. Iskreno, volim ovo da radim jer volim svima da pomažem, ne samo deci.“

Jel’ situacija u drugim gradovima bolja ili gora?

„Isto je svugde. Kolio uradim u Novom Sadu, toliko je i u drugim gradovima.“

Udruženje građana „Iz drugog ugla”

Udruženje građana „Iz drugog ugla” okuplja osobe sa invaliditetom, izbeglice, porodice sa više od troje dece i hemofiličare, i postoji u Veterniku više od pet godina, ali članovi ne primećuju nikakav pomak po pitanju prihvaćenosti u društvu. Premda se predsednica udruženja Sandra Tomić trudi da se što češće pojavljuju u javnosti i time doprinesu boljitku, kako nam je lani rekla, ne uspevaju u tome. Članovi Udruženja, kojih je 67, okupljaju se jednom mesečno u prostoriji Mesne zajednice ili u nusprostoriji u sedištu udruženja (Cara Dušana Silnog 54), gde nemaju adekvatne uslove. Ipak, veći problem im je manjak materijala s kojim bi radili i držali radionice.

Kako si uspela da se izboriš sa zimom, budući da si po ceo dan napolju?

„Trudila sam se da što više prodam i mislim da sam se izborila za to. Bilo mi je hladno i kukala sam, ali nije bilo toliko strašno kao prethodne dve godine. Izdržala sam. Volim ovo da radim.“

Zašto voliš ovo da radiš? Na koji način te ispunjava?

„Volim decu. Iskreno, žao mi je što ja još uvek nemam dete. Volim da pomažem i skupljala sam i za paketiće kad je trebalo. Krivo mi je što me ljudi odbijajau. Znam da sam dosadna i kad mi to kažu, samo im odgovorim s osmehom da znam, ali sam srećna jer sve ide u prave ruke.“

Ko je kriv što su ljudi postali nepoverljivi?

„Uvek mi spomenu fondaciju Katarine Rebrače i povezuju me s njom. Volela bih da se promeni takav stav kako bi što više pomogli onima kojima treba pomoć.“

Na koji način možemo da promenimo takav stav?

„Da se čuje za Udruženje i da se čuje da nije u pitanju prevara ili laž. Ljudi vide da sam tu i ne lažem nikoga.“

Šta radiš u slobodno vreme?

„Odmaram se jer me uvek čeka novi dan. Volim da čitam, pevam, šetam...“

Šta bi mladima savetovala?

„Da budu što više humani. Vredi.“

L. Radlovački