Уговор о изручењу САД и Србије имаће ретроактивно дејство

Овај уговор, којим се предвиђа изручење држављана без обзира на националност, деловаће ретроактивно у односу на сва кривична дела која су у њему побројана, са једним изузетком. 



Наиме, члан 21. прецизира да ће извршни орган замољене државе имати дискреционо право да одбије изручење за кривично дело извршено пре 1. јануара 2005. године, што би у пракси требало да значи да САД или Србија, по сопственој процени, могу да одлуче да ли ће тражено лице изручити или неће, чак и ако су испуњени сви законски услови за изручење, а које утврђује суд. 



Након ратификације, главно питање које ће се поставити и јесте ко би све према овом Уговору могао да буде изручен, а одговор би требало тражити управо у том члану, који гарантује дискреционо право држава да саме процењују шта им је чинити када су у питању кривична дела извршена пре 1. јануара 2005. године.



Тумачењем овог члана, могло би се закључити да би Србија имала право, на пример, да не изручи евентуално окривљене за убиство тројице браће Битићи 1999. године, мада за сада нема ни осумњичених, док би Сједињене Државе, на пример, могле да не изручи своје пилоте, који су учествовали у НАТО агресији исте године.



Овај Уговор, иначе, израђен је по узору на Споразум о изручењу потписан између САД и Европске уније 2009. године.



Како указују у Министарству правде Србије, било је потребно закључити га ради унапређења правног оквира сарадње између Србије и САД и прописивања нових савремених кривичних дела. 



Наиме, сарадња две државе, до сада се одвијала на основу Конвенције о издавању криваца закључене пре више од једног века, још 1901. године, а која је ступила на снагу 1902. године.



Према новом Уговору, уколико га ратификују парламенти обе државе, биће могуће изручити сопственог држављанина за практично сва кривична дела, међу којима су и кривична дела савременог доба - као што су разна дела "сајбер" криминал, прање новца, организовани криминал, тероризам и друга.



Међутим, Уговор прописује да изручење неће бити одборено уколико је дело за које се изручење тражи политичко кривично дело.



Такође, надлежни органи обе државе, у случају САД извршни орган, може да одбије изручење ако процени да је захтев за изручење "политички мотивисан", или ако процени да се дело тиче "повреде војних дужности, а које не спадају у кривична дела из општег кривичног права".



Београдски адвокат Тома Фила, каже да се код сваког Споразума о изручењу сопствених држављана увек издваја питање политике, јер се, како је указао, приликом доношења конкретне одлуке о молби, посебно процењује да ли је тражено лице политички прогоњено у својој држави. 



"Сви чије се изручење тражи, било да је у питању ''класичан'' убица, обичан човек или стварни политички противник, увек се позивају на то да у својој земљи неће и мати правично суђење и да су политичке жртве", напоменуо је Фила.



Он сматра да је добро што је Србија потписала овај споразум са САД, и што је спремна да га ратификује.



"Мислим да је добро да се то потпише јер ми нисмо аутоматски у обавези да изручујемо", тумачи познати београдски адвокат, али подсећа и да обавеза изручења зависи "од снаге државе".



"У овим питањима је увек важило право јачег, а међународно право је прича за малу децу. Тако ће бити и сада, једно је када САД тражи од нас изручење, а друго када га ми будемо тражили", навео је Фила.



У сваком случају, како је указао, примена Споразума ће нам омогућити да применимо прописану процедуру и да се не може рећи "да нешто нисмо хтели да извршимо".



Министарка правде Нела Кубуровић и амерички амбасадор Кајл Скат потписали су 15. августа 2016. Уговор о изручењу између Србије и САД, а који ће ступити на снагу након ратификације у парламентима обе државе.



У Министарству правде за Танјуг кажу да је Уговор закључен у жељи да се обезбеди делотворнија сарадња између држава у борби против криминала, корупције и тероризма и других да би се унапредио правни оквир досадашње сарадње у складу са савременим законодавством. 



Закључивањем новог билатералног уговора између две земље, како указују, стварају се услови за чвршћу, обавезнију и ефикаснију сарадњу, како лица која се кривично гоне у једној држави или су у њој осуђена због кривичног дела, не би бекством у другу државу избегла вођење кривичног поступка или издржавање казне. 



Таксативно наведена кривична дела за које се могло тражити изручење у Конвенцији о издавању криваца из 1901. године, проширена су на скоро сва кривична дела, која познају законодавства САД и Србије, чиме је створена прилика за бољу сарадњу у борби против организованог криминала.



Закључивање наведеног уговора доприноси и већој заштити људских права и слобода када је у питању изручење окривљених и осуђених лица, кажу у Министарству правде и напомињу да уговор гарантује начело Нон бис ин идем - да нико не може да буде два пута осуђен или да се против њега два пута води кривични поступак за исто кривично дело.