На славе и вашаре у налицканим црепајачким фијакерима

Први човек „Липицанера“ Бранислав Јанков (65), више знан по надимку Бане Дунђерски, прича да су љубитељи коња из Црепаје истрајни да се фијакеријада негује као бренд села. Покојни Љубиша Кендерешки је био први председник „Липицанера“, потом Југослав Весић и Синиша Вишњички су заокружили прву деценију руковођења, док је Бане Дунђерски до сада преметнуо преко плећа 14 фијакеријада и вели, да ако буде здравља, догодине ће бити на највишем нивоу јубиларна фијакеријада 25. „Црепајачки фијакер“,  за коју припреме већ трају, без обзира што се увек приређује другог дана Васкрса, а окупи и до 150 запрега, од чега 80 до 90 у двопрегу, као најатрактивнијој дисциплини.

- Одувек сам ангажован на више места и увек кажем: Ко није ништа створио док је овде у Црепаји, шта је и живео! Поред коњичког клуба још сам у друштвима ловаца и риболоваца, певам у Првом ратарском црквеном певачком друштву, одазовем се и када нешто приређују жене из удружења „Видовдан“ и „Црепајке“, па ако треба и хармонику понесем да засвирам да се друштво провесели, јер се бавим и музиком. Волем да се дружим, а и деда Драгомир ми је још казао: Добро чини и добром се надај! И тога се придржавам – категоричан је Јанков.

У црепајачким шталама сада је свега око 40 коња, међутим, на брзину се тешко могу побројати моћни трактори, појединачно са десетинама и стотинама коња у себи, без којих се више на њиве не може.

- У Црепаји данас имамо једанаест квалитетних запрега: пар коња, добар фијакер, квалитетан серсан, а ја ето, имам то све осим коња које више не држим – испричао је Јанков -  Некако, син и ћерка имају своје животне преокупације, а рачунам како су ми деда и отац пренели љубав према коњима, да ћу мојим унуцима пренети ту љубав... Фијакер нам је правио некад чувени мајстор Лауц у Зрењанину, санке је израдио исто тако познати Филип Фердесон, које сам својевремено скупо узео од деда Славка Маћијаша, а он је причао да су његови за те санке дали толико пара, у вредности када се два ланца земље продају на вечито.       

Фамилија Јанков је некада држала углавном радне коње, који су се презали и у парадне фијакере, када је требало ићи на славе у Опово, Сефкерин, Самош, Долово и друга места или на вашаре у Дебељачу.

- Црепајци су увек били посебни, не да се хвалим, али увек су се познавали на славама и вашарима, јер је све било угланцано и ја сам од оца научио. Сећам се да се пред одлазак на славе и вашаре опрема морала чистити и гланцати два-три дана, звекири и беочузи су морали да блистају, угланцани су били и фијакер и коњи. Па кад се отац и мати Стојан и Илина, брат Бошко и ја наместимо у фијакер, била је милина држати кајасе – присећа се наш саговорник, напомињући да је још тада прогутао коњску длаку и када је касније дошао до могућности купио је две кобиле, које су се ждребиле.

Увек је Јанков водио рачуна да на кобиле пушта вране пастуве, да подмладак што дуже држи зелену длаку, како се то овде каже „на грошеве“.

- Били су то „грошеви“ од ува до копите, а када се отишло на вашар сви су се окупљали око моје запреге. Опрему што имам, то је врх врхова, нешто рађено са префињеним мајсторским укусом и умећем једног мајстора из Вршца. Кад сам први пут видео тај серсан на вашару у Дебељачи, учинило ми се прелепо, али јако скупо. Пробао сам да се погађам, али нисмо се нашли, па сам одустао од пазара, али пошто сам толико био опчињен, после сам отишао до Вршца и тамо пазарио. Сада само гледају оглавља, ам и кајаси да буду потаман, а својевремено се до свега држало, да на ногама буду камачне, црвена стрека и гомбе, трсковац у бојама некадашње плаво-беле-црвене заставе...

Према његовим речима многи су то ценили, а Бане каже да он и данас исто то цени, али да су се и времена мало променила...

-Нешто што се мени не свиђа сада, има доста присталица који гледају да на смотрама од липицанера упрегнутог у фијакер направе касача или галопера, гледа се време, што мислим да је споредно. Док се ја будем питао на фијакеријадама у Црепаји ће увек се највише ценити та парада, а не за колико времена ће запрега проћи кроз капије. Липицанер је пре свега парадни коњ, па гледам како држи уво, колико високо држи ногу, како држи реп, јер као фигура је краљевски коњ – сматра Јанков.

Бане Дунђерски је престао да држи коње поодавно, када је продао кобиле Орлу и Зверку, али серсани, фијакер и саонице чекају да се кајаса лати неко од наследника, а вели и да је време да већ неко млађи преузме бригу о фијакеријади...

Објашњава успут и откуд је фамилија Јанков шпицнаме Дунђерски, због чега га више знају као Банета Дунђерског, него по правом имену и презимену.

- Право да вам кажем, никада нисам питао моје зашто су нас прозвали Дунђерски, али постоји разлика у нагласку којим се изговара наш шпицнаме и презиме познате фамилије. Једном приликом су ме позвали да са друштвом идем у дворац Дунђерских „Фантаст“ код Бечеја, али због свирке са фолклором нисам могао него је отишла моја жена, па купила књигу о Богдану Дунђерском. Верујте ми, ове иконе ми моје, видим мене, да је Богдан Дунђерски волео све што ја волем. Био је Богдан Дунђерски радан, волео провод, друштво и коње, волео жене, па можда нешто има и у томе, да су нас Јанкове, којих је десетак фамилија у Црепаји, назвали Дунђерски. Немамо родбинске везе са њима, али вероватно су нам шпицнаме дали јер смо сви волели и имали исте манире као Дунђерски, само нисмо стекли толико богатство. Завршио сам трговачку школу, радио у „Југодрву“, али у време транзиције сам се окренуо се пољопривреди. Имам свега осам и по ланаца земље, а још непун месец ми фали до пензије.            

Милорад Митровић

Фото: М. Митровић

Пројекат “Ковачица данас“ реализовала је „Панонија медиа“ у сарадњи са „Дневником“. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове локалне самоуправе, која суфинансира пројекат.