Na slave i vašare u nalickanim crepajačkim fijakerima

Prvi čovek „Lipicanera“ Branislav Jankov (65), više znan po nadimku Bane Dunđerski, priča da su ljubitelji konja iz Crepaje istrajni da se fijakerijada neguje kao brend sela. Pokojni Ljubiša Kendereški je bio prvi predsednik „Lipicanera“, potom Jugoslav Vesić i Siniša Višnjički su zaokružili prvu deceniju rukovođenja, dok je Bane Dunđerski do sada premetnuo preko pleća 14 fijakerijada i veli, da ako bude zdravlja, dogodine će biti na najvišem nivou jubilarna fijakerijada 25. „Crepajački fijaker“,  za koju pripreme već traju, bez obzira što se uvek priređuje drugog dana Vaskrsa, a okupi i do 150 zaprega, od čega 80 do 90 u dvopregu, kao najatraktivnijoj disciplini.

- Oduvek sam angažovan na više mesta i uvek kažem: Ko nije ništa stvorio dok je ovde u Crepaji, šta je i živeo! Pored konjičkog kluba još sam u društvima lovaca i ribolovaca, pevam u Prvom ratarskom crkvenom pevačkom društvu, odazovem se i kada nešto priređuju žene iz udruženja „Vidovdan“ i „Crepajke“, pa ako treba i harmoniku ponesem da zasviram da se društvo proveseli, jer se bavim i muzikom. Volem da se družim, a i deda Dragomir mi je još kazao: Dobro čini i dobrom se nadaj! I toga se pridržavam – kategoričan je Jankov.

U crepajačkim štalama sada je svega oko 40 konja, međutim, na brzinu se teško mogu pobrojati moćni traktori, pojedinačno sa desetinama i stotinama konja u sebi, bez kojih se više na njive ne može.

- U Crepaji danas imamo jedanaest kvalitetnih zaprega: par konja, dobar fijaker, kvalitetan sersan, a ja eto, imam to sve osim konja koje više ne držim – ispričao je Jankov -  Nekako, sin i ćerka imaju svoje životne preokupacije, a računam kako su mi deda i otac preneli ljubav prema konjima, da ću mojim unucima preneti tu ljubav... Fijaker nam je pravio nekad čuveni majstor Lauc u Zrenjaninu, sanke je izradio isto tako poznati Filip Ferdeson, koje sam svojevremeno skupo uzeo od deda Slavka Maćijaša, a on je pričao da su njegovi za te sanke dali toliko para, u vrednosti kada se dva lanca zemlje prodaju na večito.       

Familija Jankov je nekada držala uglavnom radne konje, koji su se prezali i u paradne fijakere, kada je trebalo ići na slave u Opovo, Sefkerin, Samoš, Dolovo i druga mesta ili na vašare u Debeljaču.

- Crepajci su uvek bili posebni, ne da se hvalim, ali uvek su se poznavali na slavama i vašarima, jer je sve bilo uglancano i ja sam od oca naučio. Sećam se da se pred odlazak na slave i vašare oprema morala čistiti i glancati dva-tri dana, zvekiri i beočuzi su morali da blistaju, uglancani su bili i fijaker i konji. Pa kad se otac i mati Stojan i Ilina, brat Boško i ja namestimo u fijaker, bila je milina držati kajase – priseća se naš sagovornik, napominjući da je još tada progutao konjsku dlaku i kada je kasnije došao do mogućnosti kupio je dve kobile, koje su se ždrebile.

Uvek je Jankov vodio računa da na kobile pušta vrane pastuve, da podmladak što duže drži zelenu dlaku, kako se to ovde kaže „na groševe“.

- Bili su to „groševi“ od uva do kopite, a kada se otišlo na vašar svi su se okupljali oko moje zaprege. Opremu što imam, to je vrh vrhova, nešto rađeno sa prefinjenim majstorskim ukusom i umećem jednog majstora iz Vršca. Kad sam prvi put video taj sersan na vašaru u Debeljači, učinilo mi se prelepo, ali jako skupo. Probao sam da se pogađam, ali nismo se našli, pa sam odustao od pazara, ali pošto sam toliko bio opčinjen, posle sam otišao do Vršca i tamo pazario. Sada samo gledaju oglavlja, am i kajasi da budu potaman, a svojevremeno se do svega držalo, da na nogama budu kamačne, crvena streka i gombe, trskovac u bojama nekadašnje plavo-bele-crvene zastave...

Prema njegovim rečima mnogi su to cenili, a Bane kaže da on i danas isto to ceni, ali da su se i vremena malo promenila...

-Nešto što se meni ne sviđa sada, ima dosta pristalica koji gledaju da na smotrama od lipicanera upregnutog u fijaker naprave kasača ili galopera, gleda se vreme, što mislim da je sporedno. Dok se ja budem pitao na fijakerijadama u Crepaji će uvek se najviše ceniti ta parada, a ne za koliko vremena će zaprega proći kroz kapije. Lipicaner je pre svega paradni konj, pa gledam kako drži uvo, koliko visoko drži nogu, kako drži rep, jer kao figura je kraljevski konj – smatra Jankov.

Bane Dunđerski je prestao da drži konje poodavno, kada je prodao kobile Orlu i Zverku, ali sersani, fijaker i saonice čekaju da se kajasa lati neko od naslednika, a veli i da je vreme da već neko mlađi preuzme brigu o fijakerijadi...

Objašnjava usput i otkud je familija Jankov špicname Dunđerski, zbog čega ga više znaju kao Baneta Dunđerskog, nego po pravom imenu i prezimenu.

- Pravo da vam kažem, nikada nisam pitao moje zašto su nas prozvali Dunđerski, ali postoji razlika u naglasku kojim se izgovara naš špicname i prezime poznate familije. Jednom prilikom su me pozvali da sa društvom idem u dvorac Dunđerskih „Fantast“ kod Bečeja, ali zbog svirke sa folklorom nisam mogao nego je otišla moja žena, pa kupila knjigu o Bogdanu Dunđerskom. Verujte mi, ove ikone mi moje, vidim mene, da je Bogdan Dunđerski voleo sve što ja volem. Bio je Bogdan Dunđerski radan, voleo provod, društvo i konje, voleo žene, pa možda nešto ima i u tome, da su nas Jankove, kojih je desetak familija u Crepaji, nazvali Dunđerski. Nemamo rodbinske veze sa njima, ali verovatno su nam špicname dali jer smo svi voleli i imali iste manire kao Dunđerski, samo nismo stekli toliko bogatstvo. Završio sam trgovačku školu, radio u „Jugodrvu“, ali u vreme tranzicije sam se okrenuo se poljoprivredi. Imam svega osam i po lanaca zemlje, a još nepun mesec mi fali do penzije.            

Milorad Mitrović

Foto: M. Mitrović

Projekat “Kovačica danas“ realizovala je „Panonija media“ u saradnji sa „Dnevnikom“. Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave, koja sufinansira projekat.