Спремају на црно и на крају остају без пензије

Шездесетдвогодишња Новосађанка М.П. иако је две године у пензије с износом на чеку не може да састави почетак и крај месеца, па је додатни посао нашла у спремању туђих станова и кућа.

Посла има и скоро сваки дан у недељи радим. Тренутно се у Новом Саду плаћа 350 динара по сату спремања стана или куће. Радим по принципу препоруке односно када “добро” одрадим посао код неке породице она ме препоручи пријатељима или познаницима. Често се догађа да не могу да стигнем да се одазовем на све позиве, тако да оних који користе услуге кућне помоћнице у Новом Саду има, рекла је за “Дневник” М.П.

Како је додала, дневно може да ради кућне послове, који подразумевају чишћење, брисање, бацање смећа и свега непотребног, прање прозора, завеса, понекад и пеглање и кување, највише осам сати, што значи да може да заради око 2.500 динара.

Уколико се за осмочасовно радно време , како нам је рекла наша саговорница, дневно може зарадити 2.500 динара, онда она недељно – за 5 радних дана -  свом домаћинству у којем издржава и сина без посла, може да допринесе са 12.500, а месечно за 50.000 динара. То значи за скоро 450 евра, а то је износ две њене месечне пензије. Ако се зна да је ове године минимална цена рада 143 динара по радном сату, а догодине ће бити 155, онда произилази да кућна помоћница за сат зарађује два “минималца”, као и да на крају месеца има укупну зараду која је већа од две месечне минималне зараде запослених.

Међутим, многе жене које су спремне да раде послове кућне помоћнице нису исте среће као ова Новосађанка, јер једноставно понуда, а поготово легалних, за обављање ових послова је недовољна за све оне које би на овај начин желеле да допуне кућни буџет.

Дакако, реч је о раду на црно, јер и правно добро уређене државе попут Немачке, Аустрије, Италије, Швајцарске ангажују наше кућне помоћнице тако што им новац дају на руке и немају никаквих других обавеза према њима. Поред тога што се од њих тражи да буду вредне и савесно обављају посао због којег су дошле, морају и да знају језик државе у коју су дошли, како би знале шта се од њих траже.

Како се ни код нас, а ни у земљама Западне Европе, кућне помоћнице не пријављују нити се са њима званично склапају уговори о раду, у пракси се догађа да када жене остаре и више не могу да раде физичке послове које су радиле, у старе дане остану без примања.

Јесу цео живот радиле, али нису оствариле право на пензију. Због тога се и оне налазе у групи становништва наше државе које очекују увођење социјалних пензија  које ће се односити на све оне који имају преко 65 година живота, а нису имале уплаћен радни стаж.

Нема тачних података колико сваке године жена из Србије одлази на тромесечни рад у неку од земаља Западне Европе, као што нема ни података колико је кућних помоћница у Србији. Разлог за то што оне нигде нису евидентиране и поред неспорне чињенице да их има и да поштено зарађују свој новац, је управо у томе што их газде код којих раде не пријављују нити са њима заснивају радни однос, мада би по закону то морали да чине.

Наиме, и према нашем Закону о раду, послодавац може да заснује радни однос за обављање послова кућног помоћног особља и притом са њима закључује Уговор о раду.

Уговор о делу с кућним помоћним особљем не може да се закључи са супружником, усвојиоцем или усвојеником, крвним сродником у првој линији без обзира на степен сродства и у побочној линији до другог степена сродства и са тазбинским сродником до другог степена сродства.

Када се заснива радни однос с кућним помоћним особљем, онда се за њега плаћају доприноси за пензијско и инвалидско осигурање, што значи да женама које годинама раде као кућне помоћнице даје могућност да када напуне прописане године живота остваре право на пензију. Да би то право оствариле морају најмање 15 година радити као кућне помоћнице и исто толико година имати уплаћен пензијски стаж.          

Љ. Малешевић