Српске одбојкашице показале највише, злато као награда

У мечу где су одлучивали нерви и тренутно расположењ појединки, Италијанке су биле тврд орах, можда и тврђи од очекиваног, али све је било вредно великог труда, пошто се Србија попела на врх победничког постоља у Јокохами.

Изабранице селектора Зорана Терзића су у Јапану нанизале 10 победа, уз две небитна пораза. У првој фази, пали су, после максималних победа, Казахстан, Кенија, Порторико, Доминиканска Република и Бразил, у другој Мексико и Немачка, уз поразе од Јапана и Холандије, а у трећој Јапан и Италија. Полуфинале с Холандијом чинило је корак који је увек најтежи, али када су искорачиле ка титули, више није било заустављања. Финале са Италијом остаће запамћено, пре свега због шаховске партије Терзића и Мацантија, а 15:12 у петом сету додало је шлаг на шампионску торту.

Било је скептика после пораза у другој фази СП, иако се већ тада знало да је Србија прошла у трећи круг, па је дошло до малог опуштања, али је и Србија играла без свог главног бомбардера Тијане Бошковић, најкорисније играчице Мундијала. Ипак, од почетка је све мирисало на успех, питање је било само којег сјаја ће бити одличје, а готово свим актерима било је тешко да препричају емоције после освајања златне медаље.

Тенденциозне појединачне награде

На проглашењу победника десила се помало неуобичајена ствар која је веома брзо узбуркала одбојкашку Србију, а свима је запало за око да су у идеалној постави шампионата место пронашле чак четири Италијанке. Освојиле су сребро, не смемо ни да замислимо шта би се десило да су узеле злато, али боље је што нису.

За почетак, мала неправда учињена је Бранкици Михајловић, бомбардерки репрезентације Србије, која није ушла у идеалну поставу. Место је ту свакако било резервисано за доминантну Кинескињу Тинг Џу, али избор Италијанке Миријам Силе био је - помало увредљив.

За најбољег коректора проглашена је Италијанка Паола Егону, ту се можда коцкице још поклапају, јер је изгледала доминантно и одвела је свој тим у финале, а поред тога нова је рекордерка Светских шампионата, пошто је на једном мечу нанизала чак 45 поена. Ипак, главна конкуренткиња је била наша Тијана Бошковић која је морала да се “задовољи” звањем најкорисније играчице.

Највећа неправда је начињена капитену наше репрезентације Маји Огњеновић, која је остала у избору за најбољег дизача иза Италијанке Офелије Малинов. Е, то заиста јесте апсурд, пошто је Малинов играла веома слабо, посебно у финалу, када је у више наврата била замењена. Маја Огњеновић је предводник ове и многих ранијих генерација наших најбољих одбојкашица и морала је да се нађе у идеалном тиму, али то на крају иде на душу онима који су гласали.

„Полуфинале смо одиграле “зверски”, најбоље икада, а после тога нисмо добро спавале, јеле... Уздрмала нас је свеприсутна позитивна трема, то се показало као добро. Финале је било никад теже, Италија се показала као достојан ривал, али смо доказале да смо тренутно најбоље на свету и све што смо радиле овог лета се исплатило“, рекла је Стефана Вељковић, средњи блокер репрезентације Србије.

Када је било најпоребније, код сваке тешке лопте, заблистала је Тијана Бошковић која је у финалу нанизала 26 поена. Једина два пораза на првенству наишла су када ње није било у игри, а најбоља играчица на свету каже да пут до злата није било лак.

„Први пут у историји смо прваци света, тешко је рећи и сада, када смо одспавале, колики је то заправо успех. Није било лако на овом путу, било је успона и падова, али сам имала добар осећај после наступа у Лиги нација где смо стигле до завршног турнира. Са Мајом је дошла та димензија игре на коју смо навикле и пресрећне смо учињеним, а све време смо имале велику подршку из Србије и Републике Српске. То нам је пуно значило у тешким тренуцима, а морам да честитам Италијанкама на великом отпору и одличној утакмици“, истакла је Бошковићева.

Селектор Зоран Терзић је, као по већ познатом обичају, своје заслуге оставио по страни и сву хвалу усмерио ка девојкама.

„Најбоље су на свету, нема даље од тога. Показале су све најбоље од себе, имале су план и биле су фокусиране од почетка до краја. Истина, финална утакмица нам је била једна од лошијих на шампионату, али је важност меча учинила своје. Нема шта да се замери било коме, радиле су девојке напорно и зато је злато дошло као потврда квалитета и залагања, али и заједничког духа који је преовладавао током читавог боравка у Јапану“, рекао је Терзић.

М. Ристић

Развојни пут у последњих 15 година: Ниска успеха почела у Земљи излазећег сунца

Колико је Јапан таличан женској одбојкашкој репрезентацији Србије, постало је кристално јасно оног тренутка када су се наше девојке попеле на врх победничког постоља у Земљи излазећег сунца. Ипак, треба подвући чињеницу да је прелепа прича ту заправо и - почела.

Први подијум за наше одбојкашице десио се још за време државе Србије и Црне Горе, прецизније 2006. године, када је освојено треће место на Светском првенству. Зоран Терзић је тада окупио младе и перспективне девојке и састав у којем су биле: Јована Бракочевић, Сузана Ћебић, Весна Читаковић, Ивана Исаиловић, Јасна Мајсторовић, Брижитка Молнар, Ања Спасојевић, Јелена Николић, Маја Огњеновић, Маја Симанић, Наташа Крсмановић и Јована Весовић и он се докопао бронзаног одличја, победивши Италију са 3:0. Ту је био почетак бајке која ће се у садашњости преточити у злато.

Уследило је Европско првенство 2007. године у Белгији и Луксембургу... Србија је, ношена успехом из prеthodnе године, крупним корацима ушла на мапу светске одбојке. Освојена је сребрна медаља, добитнички тим није мењан, а пораз од Италије у финалу (3:0) само је показао да се нешто добро ради у нашој земљи. И, кренула је експанзија женске српске одбојке.

Пето место на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године само је показало да је рођена нова светска сила, али је медаља замало испуштена. Седмо место на ЕП 2009. и осмо на СП 2010. године, брзо су били заборављени, иако је наша репрезентација и тада могла до већег успеха.

Тек на Европском првенствуи 2011. године које су заједнички организовали Србија и Италија, наше девојке попеле су се на кров Старог континента. Прво злато засијало је као сунце у хали “Пионир”, победом над Немачком у финалу. Тада су за Србију играле: Ана Лазаревић, Јована Бракочевић, Сања Малагурски, Наташа Крсмановић, Тијана Малешевић, Брижитка Молнар, Ана Антонијевић, Јована Весовић, Маја Огњеновић, Јелена Николић, Нађа Нинковић, Милена Рашић, Сузана Ћебић и Силвија Поповић. Годину касније, на ОИ у Лондону, 11. место окарактерисано је као неуспех.

Србија међу великанима

Одбојкашице Србије освојиле су прво злато на Светским шампионатима и тако ушле у одабрано друштво репрезентација којима је то пошло за руком. Русија има седам титула, Јапан и Куба по три, Кина две, а САД, Италија и Србија по једну. Када се погледа овај списак, приметно је да нема Бразилки које су обележиуле једну одбојкашку епоху, али су на Мундијалима освојиле три сребра и бронзу.

Четврта је била Србија на ЕП 2013. године, поражена је 3:2 од Белгије у мечу за бронзу, а на СП 2014. године стало се у четвртфиналу, за коначно седмо место. Тада се десила једна чињеница која је у том тренутку била чудна, али мало ко је био визионар какав је селектор Зоран Терзић. Тада је у тим уврштена Тијана Бошковић са свега 17 година и добила је шансу на неким утакмицама да заигра пре искусне Јоване Бракочевић. Седмо место сматрано је неуспехом, али стваран је тим за будућност. 

Нова медаља освојена је 2015. године, у Белгији и Холандији. Победа над Турском у мечу за бронзу (3:0) вратила је Србију на победничко постоље, тада иза Русије и Холандије.

Највећи успех, до ове године, учињен је у Рио де Жанеиру, на Олимпијским играма 2016. године, када је само Кина била боља од Србије, победом од 3:1 дошавши до злата. Тада је Србији фалио само корак до сна, али је део њега већ досањан 2017. године у Azеrbеjyanu и Грузији, када се наша репрезентација по други пут попела на кров Европе и то без Маје Огњеновић.

Ова 2018. година остаће уписана златним словима у историју српског спорта, а посебно у књиге “игре преко мреже”, јер је Србија заокружила још један успешан циклус. Када се погледају састави наше репрезентације од почетка до данас, једно име је готово на сваком месту (изузев 2017. године), а то је Маја Огњеновић. Уз њу, ту је и селектор Зоран Терзић, који је већ 16 година на кормилу нашег националног тима и сада је главно питање да ли ће овај тандем, уз остатак тима, остати на окупу до Олимпијских игара у Токију. Јер, већ смо рекли, Јапан је таличан за Србију.

М. Ристић