Srpske odbojkašice pokazale najviše, zlato kao nagrada

U meču gde su odlučivali nervi i trenutno raspoloženj pojedinki, Italijanke su bile tvrd orah, možda i tvrđi od očekivanog, ali sve je bilo vredno velikog truda, pošto se Srbija popela na vrh pobedničkog postolja u Jokohami.

Izabranice selektora Zorana Terzića su u Japanu nanizale 10 pobeda, uz dve nebitna poraza. U prvoj fazi, pali su, posle maksimalnih pobeda, Kazahstan, Kenija, Portoriko, Dominikanska Republika i Brazil, u drugoj Meksiko i Nemačka, uz poraze od Japana i Holandije, a u trećoj Japan i Italija. Polufinale s Holandijom činilo je korak koji je uvek najteži, ali kada su iskoračile ka tituli, više nije bilo zaustavljanja. Finale sa Italijom ostaće zapamćeno, pre svega zbog šahovske partije Terzića i Macantija, a 15:12 u petom setu dodalo je šlag na šampionsku tortu.

Bilo je skeptika posle poraza u drugoj fazi SP, iako se već tada znalo da je Srbija prošla u treći krug, pa je došlo do malog opuštanja, ali je i Srbija igrala bez svog glavnog bombardera Tijane Bošković, najkorisnije igračice Mundijala. Ipak, od početka je sve mirisalo na uspeh, pitanje je bilo samo kojeg sjaja će biti odličje, a gotovo svim akterima bilo je teško da prepričaju emocije posle osvajanja zlatne medalje.

Tendenciozne pojedinačne nagrade

Na proglašenju pobednika desila se pomalo neuobičajena stvar koja je veoma brzo uzburkala odbojkašku Srbiju, a svima je zapalo za oko da su u idealnoj postavi šampionata mesto pronašle čak četiri Italijanke. Osvojile su srebro, ne smemo ni da zamislimo šta bi se desilo da su uzele zlato, ali bolje je što nisu.

Za početak, mala nepravda učinjena je Brankici Mihajlović, bombarderki reprezentacije Srbije, koja nije ušla u idealnu postavu. Mesto je tu svakako bilo rezervisano za dominantnu Kineskinju Ting Džu, ali izbor Italijanke Mirijam Sile bio je - pomalo uvredljiv.

Za najboljeg korektora proglašena je Italijanka Paola Egonu, tu se možda kockice još poklapaju, jer je izgledala dominantno i odvela je svoj tim u finale, a pored toga nova je rekorderka Svetskih šampionata, pošto je na jednom meču nanizala čak 45 poena. Ipak, glavna konkurentkinja je bila naša Tijana Bošković koja je morala da se “zadovolji” zvanjem najkorisnije igračice.

Najveća nepravda je načinjena kapitenu naše reprezentacije Maji Ognjenović, koja je ostala u izboru za najboljeg dizača iza Italijanke Ofelije Malinov. E, to zaista jeste apsurd, pošto je Malinov igrala veoma slabo, posebno u finalu, kada je u više navrata bila zamenjena. Maja Ognjenović je predvodnik ove i mnogih ranijih generacija naših najboljih odbojkašica i morala je da se nađe u idealnom timu, ali to na kraju ide na dušu onima koji su glasali.

„Polufinale smo odigrale “zverski”, najbolje ikada, a posle toga nismo dobro spavale, jele... Uzdrmala nas je sveprisutna pozitivna trema, to se pokazalo kao dobro. Finale je bilo nikad teže, Italija se pokazala kao dostojan rival, ali smo dokazale da smo trenutno najbolje na svetu i sve što smo radile ovog leta se isplatilo“, rekla je Stefana Veljković, srednji bloker reprezentacije Srbije.

Kada je bilo najporebnije, kod svake teške lopte, zablistala je Tijana Bošković koja je u finalu nanizala 26 poena. Jedina dva poraza na prvenstvu naišla su kada nje nije bilo u igri, a najbolja igračica na svetu kaže da put do zlata nije bilo lak.

„Prvi put u istoriji smo prvaci sveta, teško je reći i sada, kada smo odspavale, koliki je to zapravo uspeh. Nije bilo lako na ovom putu, bilo je uspona i padova, ali sam imala dobar osećaj posle nastupa u Ligi nacija gde smo stigle do završnog turnira. Sa Majom je došla ta dimenzija igre na koju smo navikle i presrećne smo učinjenim, a sve vreme smo imale veliku podršku iz Srbije i Republike Srpske. To nam je puno značilo u teškim trenucima, a moram da čestitam Italijankama na velikom otporu i odličnoj utakmici“, istakla je Boškovićeva.

Selektor Zoran Terzić je, kao po već poznatom običaju, svoje zasluge ostavio po strani i svu hvalu usmerio ka devojkama.

„Najbolje su na svetu, nema dalje od toga. Pokazale su sve najbolje od sebe, imale su plan i bile su fokusirane od početka do kraja. Istina, finalna utakmica nam je bila jedna od lošijih na šampionatu, ali je važnost meča učinila svoje. Nema šta da se zameri bilo kome, radile su devojke naporno i zato je zlato došlo kao potvrda kvaliteta i zalaganja, ali i zajedničkog duha koji je preovladavao tokom čitavog boravka u Japanu“, rekao je Terzić.

M. Ristić

Razvojni put u poslednjih 15 godina: Niska uspeha počela u Zemlji izlazećeg sunca

Koliko je Japan taličan ženskoj odbojkaškoj reprezentaciji Srbije, postalo je kristalno jasno onog trenutka kada su se naše devojke popele na vrh pobedničkog postolja u Zemlji izlazećeg sunca. Ipak, treba podvući činjenicu da je prelepa priča tu zapravo i - počela.

Prvi podijum za naše odbojkašice desio se još za vreme države Srbije i Crne Gore, preciznije 2006. godine, kada je osvojeno treće mesto na Svetskom prvenstvu. Zoran Terzić je tada okupio mlade i perspektivne devojke i sastav u kojem su bile: Jovana Brakočević, Suzana Ćebić, Vesna Čitaković, Ivana Isailović, Jasna Majstorović, Brižitka Molnar, Anja Spasojević, Jelena Nikolić, Maja Ognjenović, Maja Simanić, Nataša Krsmanović i Jovana Vesović i on se dokopao bronzanog odličja, pobedivši Italiju sa 3:0. Tu je bio početak bajke koja će se u sadašnjosti pretočiti u zlato.

Usledilo je Evropsko prvenstvo 2007. godine u Belgiji i Luksemburgu... Srbija je, nošena uspehom iz prethodne godine, krupnim koracima ušla na mapu svetske odbojke. Osvojena je srebrna medalja, dobitnički tim nije menjan, a poraz od Italije u finalu (3:0) samo je pokazao da se nešto dobro radi u našoj zemlji. I, krenula je ekspanzija ženske srpske odbojke.

Peto mesto na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine samo je pokazalo da je rođena nova svetska sila, ali je medalja zamalo ispuštena. Sedmo mesto na EP 2009. i osmo na SP 2010. godine, brzo su bili zaboravljeni, iako je naša reprezentacija i tada mogla do većeg uspeha.

Tek na Evropskom prvenstvui 2011. godine koje su zajednički organizovali Srbija i Italija, naše devojke popele su se na krov Starog kontinenta. Prvo zlato zasijalo je kao sunce u hali “Pionir”, pobedom nad Nemačkom u finalu. Tada su za Srbiju igrale: Ana Lazarević, Jovana Brakočević, Sanja Malagurski, Nataša Krsmanović, Tijana Malešević, Brižitka Molnar, Ana Antonijević, Jovana Vesović, Maja Ognjenović, Jelena Nikolić, Nađa Ninković, Milena Rašić, Suzana Ćebić i Silvija Popović. Godinu kasnije, na OI u Londonu, 11. mesto okarakterisano je kao neuspeh.

Srbija među velikanima

Odbojkašice Srbije osvojile su prvo zlato na Svetskim šampionatima i tako ušle u odabrano društvo reprezentacija kojima je to pošlo za rukom. Rusija ima sedam titula, Japan i Kuba po tri, Kina dve, a SAD, Italija i Srbija po jednu. Kada se pogleda ovaj spisak, primetno je da nema Brazilki koje su obeležiule jednu odbojkašku epohu, ali su na Mundijalima osvojile tri srebra i bronzu.

Četvrta je bila Srbija na EP 2013. godine, poražena je 3:2 od Belgije u meču za bronzu, a na SP 2014. godine stalo se u četvrtfinalu, za konačno sedmo mesto. Tada se desila jedna činjenica koja je u tom trenutku bila čudna, ali malo ko je bio vizionar kakav je selektor Zoran Terzić. Tada je u tim uvrštena Tijana Bošković sa svega 17 godina i dobila je šansu na nekim utakmicama da zaigra pre iskusne Jovane Brakočević. Sedmo mesto smatrano je neuspehom, ali stvaran je tim za budućnost. 

Nova medalja osvojena je 2015. godine, u Belgiji i Holandiji. Pobeda nad Turskom u meču za bronzu (3:0) vratila je Srbiju na pobedničko postolje, tada iza Rusije i Holandije.

Najveći uspeh, do ove godine, učinjen je u Rio de Žaneiru, na Olimpijskim igrama 2016. godine, kada je samo Kina bila bolja od Srbije, pobedom od 3:1 došavši do zlata. Tada je Srbiji falio samo korak do sna, ali je deo njega već dosanjan 2017. godine u Azerbejyanu i Gruziji, kada se naša reprezentacija po drugi put popela na krov Evrope i to bez Maje Ognjenović.

Ova 2018. godina ostaće upisana zlatnim slovima u istoriju srpskog sporta, a posebno u knjige “igre preko mreže”, jer je Srbija zaokružila još jedan uspešan ciklus. Kada se pogledaju sastavi naše reprezentacije od početka do danas, jedno ime je gotovo na svakom mestu (izuzev 2017. godine), a to je Maja Ognjenović. Uz nju, tu je i selektor Zoran Terzić, koji je već 16 godina na kormilu našeg nacionalnog tima i sada je glavno pitanje da li će ovaj tandem, uz ostatak tima, ostati na okupu do Olimpijskih igara u Tokiju. Jer, već smo rekli, Japan je taličan za Srbiju.

M. Ristić