Златар: Мелем за очи, лек за душу

Већ у Новој Вароши подно планине Златар посетиоци могу да уживају у изложбама Завичајног музеја и Галерији Квадратура круга, или да посете Калипоље, место чувеног боја за независност Србије 1876. и 1877. године, као и тамошњу цркву и џамију.

Али, оно што плени су неки од највећих бисера духовне архитектуре и уметности. Манастир новијег датума под именом Свети Козма и Дамјан изграђен је на Воденој пољани, недалеко од једног од највиших врхова Златара – Голо брдо и метох је манастира Милешева. Љубитељи пешачења кроз нетакнуту природу могу од Светог Козме и Дамјана до Милешеве и пешачком рутом, али већина се одлучује да од Вароши продужи ка Пријепољу, а онда долином Милешевке после шест километара стигне до манастира који крије једну од најлепших и најпопуларнијих фресака у нашој богатој историји – Белог анђела.

Но, прво да се посветимо метоху Милешеве. Црква брвнара, која се налази десетак километара од Нове Вароши је освештана 14. јула 2007. године и подигнута је у славу светим мученицима Козми и Дамјану. Земљиште и дрво за градњу цркве поклониле су „Србија шуме“ а ову, по архитектонској замисли јединствену богомољу изградили су локални мајстори. Доњи део цркве урађен је без иједног ексера - онако како се некада градило, такозваним уклапањем. У њој је велики број икона, углавном дарованих цркви. Ова црква намењена је путницима намерницима, туристима и болесницима који траже мир и лек у златарским шумама, као и околном становништву. Поред цркве подигнут је конак за пријем и боравак гостију у истом стилу, од дрвета. Овде је до скоро боравио монах Гаврило од којег сте много шта могли да чујете и научите, али је он прешао у други манастир.

Када после Нове Вароши одлучите да посетите Пријепоље, живописан градић на ушћу Милешевке у Лим који чува дух старих времена може да види неке од најстаријих споменика народа који су су се на овим просторима укрстили. Чекају вас, између осталог, Саборна црква Светог Василија Острошког подигнута 1890. године на месту старе богомоље, Сахат кула и Ибрахим-пашина yamija. Yamiju је саградио Ибрахим - паша, син херцеговачког субаше у 16. веку. А онда сви продуже на својеврсно ходочашће у Милешеву, па сам и ја тако учинила. Задужбина је краља Владислава, сина краља Стефана Првовенчаног и унука Стефана Немање. Манастир је грађен 1218. и 1219, а живописан је од 1222. до 1228. године. Зидана је у рашком стилу. Првобитно је имала једну куполу, а касније је, приликом рестаурација у 17. или 19. веку, добила још једну. Милешевска црква добила је око 1235. године, још једну, спољашњу припрату. Њу је Владислав дозидао да би у њој сахранио тело свог стрица Саве, а и сам Владислав је сахрањен у својој задужбини. Манастир је као и многи на овим просторима доживео девастацију, а најважнија обнова је изведена од 1863. до 1865. године. Поред осталих фресака, од којих су многе и уништене у Милешеви се налази и чувени Бели анђео. Гледајући ову фреску као да вас обузме неко блаженство. Манастир је женски и у време наше посете била је велика моба, косиле су се околне ливаде. Због тога замало да останемо ускраћени за разгледање ризнице манастира, али је кустос ипак одлучио да нам отвори врата и покаже благо које чува манастир.

Оно што је мање познато је да је у близини џамија у селу Hisaryik из 16. века у којој се чува Куран стар 400 година, можда и најстарији на Балкану. Изнад yamijе је стара средњевековна тврђава Милешевац. Ту је према писаним сазнањима боравио и султан Мехмед Други. Све ово лепо се види из дворишта манастира Милешева.

У још једном живописном градићу у овом делу Србије – Прибоју налази се манастир Бања. Садашњу манастирску цркву подигао је краљ Стефан Дечански 1329. године. Последњи пут манастир је обновљен 1905. године, а 1974. године, у њему је откривена богата ризница која спада у ред најочуванијих и најкомплетнијих. Треба посетити и манастир Давидовицу, који се налази недалеко од Бродарева, поред реке Лим. Потиче из 13. века и задужбина је жупана Дмитра Немањића, најмлађег сина Вукана Немањића који је узео монашко име Давид по чему је манастир и добио назив Давидовица.

Оно што краси Златар и околину су и црква брвнара у селу Радијевићи, као и манастир Дубница у селу Божетићи, само неколико километара од Увачког (Сјеничког језера). Храм Св. Тројице у селу Радијевићи је 1808. подигао свештеник Василије Пурић, пореклом из Херцеговине. Изграђена је као кућа да би се прикрила њена намена, јер су тада на овим просторима боравили Турци. Василије Пурић је, изгледа из свог матичног манастира, донео пет икона даровитог сликара Андрије Раичевића као и сребрни, делимично позлаћен дискос са натписом. У стилском погледу иконе из Радијевића припадају најлепшим остварењима 17. века и сматрају се непроцењивом вредности. Пурићи су иначе дали више свештеника, али је занимљиво да чланови ове фамилије и дан данас чувају ову светињу.

- Мој отац Илија је чувар цркве, већ двадесетак година, а овај обичај преноси се с колена на колено у фамилији. То је радио мој прадеда, деда, па отац. Садашњи парох цркве  је отац Станко, који је у Вароши. Долази за велике празнике и тада је црква отворена за народ. У остале дане је закључана, али можемо је показати, као што смо то учинили за вас. Додуше, сада смо мало заузети радовима на њивама и око имања у овом за нас најлепшем селу на свету – каже Радован, који ће највероватније наследити свог оца као чувар цркве, а са њим нам је богомољу показивала и његова ћерка Стојанка, која је на питање колико има година одговорила: “Више од шест”.

Манастир Дубница споља не изгледа нарочито и веома је мали, али унутрашњост крије богатство.  Подигнут је у 15. веку, али од остатака цркве и конака из тог периода данас се мало шта може распознати. На једином и већ испраном остатку фреске, на довратнику портала наоса, три од четири словна броја шкрто сведоче да је Манастир Дубница грађен и живописан 1422. године. Обнова манастира је започела 2003, а завршена 2007. године.

Цркву Свете Тројице краси иконостас, рад дрворезбара Мирослава Трбусића из Крагујевца и иконе, рад иконописца Ивана Ковалчека из Новог Сада.

Недалеко у етно селу Штитково у самом центру села налази се црква Свете Тројице и прва вам упада у очи, а датира из 1867. године. Црква у Штиткову је подигнута на месту где је био манастир који је подигао патријарх Гаврило Рашковић, из познате кнежевске породице Рашковића. Црква није осликана. Иконостас су радили мајстори Дебрани, а иконе су рад Лазовића из Бјелог Поља.

Гордана Маленовић

Фото: Г. Маленовић