Твоја реч, Иван Кањух: Страх не сме да превлада

Новосађанин Иван Кањух (26) је доказао, и себи и другима, да врело годишње доба може да се искористи за бициклистичке изазове по Европи! Путујући 45 дана преко Мађарске и Словачке до Аустрије, посетио је неколико волонтерских камповао, доживео нешто што не би мењао ни за две недеље одмарања на хрватском или грчком приморју. Ипак, високе температуре јесу представљале проблем, али и изазов који је оберучке на свом двоточкашу прихватио.

Како каже, свакога би охрабрио да крене на такву авантуру, као и да страх не сме да превлада. Најважније је бити организован, одморан и сит.

„Хоби су ми бициклизам и кување од недавно“, каже Иван, апсолвент историје на Филозофском факултету и новинар русинске редакције на Радио Новом Саду.

Је л’ кување старије од бициклизма?

„Није, све је почело од прошле године. У годинама сам кад треба да размишљам о самосталности и о томе да се одселим...“

Па планираш да побегнеш бициклом и да куваш?

„Ха, ха, ха,... Да. Па, никад се не зна!“

Како је заиста дошло до тога да се ухватиш за варјачу?

„Просто, волим да једем и хтео сам да спојим лепо и корисно. Ухватио сам себе у једном тренутку како имам превише обавеза: треба завршити проклете студије, треба спремити емисије сваке недеље и активан сам у неким волонтерским организацијама - постао сам радохоличар. Нисам имао неки хоби којим бих се бавио из чистог уживања. Зато сам се ухватио за кутлачу.“

Има ли неко јело које ти је најдраже?

„Од малена волим пице јер их је моја мајка правила али по италијанском рецепту. Тако да, пица је на првом месту, па десет празних места и онда све остало. Сад сам у тим италијанским водама. Сад сам на једном волонтерском кампу упознао једног Италијана који је рекао да у животу није упознао особу изван Италије а која се толико разуме у италијанску кухињу. Посебно ми је драго што ћу следеће године вероватно бити гост код њега у Болоњи и куваћу са његовом баком.“

Шта си, онда, јео кад си ишао на путешествије бициклом?

„Што се више иде ка западу, све је скупље, па сам био принуђен да сам нешто припремам. А будући да је лето, морао сам и то да узмем у обзир, јер храна може да се поквари. Углавном сам себи спремао поховане шницле и правио сам салату од пропржене шаргарепе и лука, па сам све стављао у теглице. Држао сам их целу ноћ у фрижидеру, замотане у фолију. То може да издржи дан-два.“

Желео сам авантуру и свакако да сам је добио

Оно што, верујем, младе највише интересује, а који би желели да се упуте на такву пустоловину, јесте колико новца је за то потребно. Шта си могао да урадиш парама које си потрошио за ових месец и по дана?

„Не могу рећи да сам ја уштедео, није ми то ни био циљ. Али, за овај новац сам посетио три државе, а за те паре сам могао да добијем неки аранжман у Грчкој или Хрватској од две недеље. Желео сам авантуру и свакако да сам је добио, то мени значи. Тако да, тај новац не бих потрошио ни на шта друго осим на ово.“

Како је дошло до тога да почнеш да се бавиш бициклизмом, па и да се запутиш на запад?

„Бицикл је уобичајено превозно средство код нас. Пошто сам средњу школу завршио у Руском Крстуру, када сам се вратио у Нови Сад многи моји пријатељи су остали тамо а имао сам жељу да их видим. Некад је било много исплативије отићи бициклом и провозати се 20, 30, 40 километара... Сећам се, када сам први пут одвозао 40 километара, то ми је било као да сам отишао на крај света! Тако је све то почело...“

И ове године ниси отишао заиста на крај света, али на крај Европе...

„Па, рецимо скоро на средини Европе. Волим те волонтерске кампове. Волим да будем и да радим са људима. У суштини, желео сам да видим Беч. Будући да студирам историју, сматрам да сваки историчар треба да посети три значајна града, а то су Беч, Рим и Истанбул. Све укупно је трајало 45 дана. С тим што ми је пет дана требало да стигнем до тамо, а када сам се враћао требало ми је три дана, јер ме је тата покупио у Мађарској.“

Како изгледа тај твој пут? Колико можеш у цугу да издржиш да одвозаш? Какве су паузе...?

„Да, добро питање... Стварно, нисам у некој професионалној кондицији, иако јесам тренирао, али мислим да је највећи изазов задњица. Она треба да се навикне на сиц. Мислим да је 100 километара на дан сасвим у реду, али сам ја прелазио и до 160, што не бих препоручио онима који први пут улазе у аматерски бициклизам.“

На шта си све мора да се припремиш?

„С обзиром на то да сам ишао током лета, кад су највеће врућине, то је био највећи изазов. Напорно је, мора да се устане баш рано, већ око 4 ујутру да будеш на путу. До поднева можеш да издржиш, а онда бежиш у први хлад или ресторан, у мом случају хлад јер су ресторани скупи. У Мађарској сам лежао испред апотеке... Онда се одмарате до 16 сати, онда одвозате што одвозате, па стижете у смештај. Кад се средиш и поједеш, већ је касно, а мораш да се наспаваш.“

Сад кад спомињеш смештај, како си га налазио? Јеси ли имао нешто договорено или си ишао на блеф?

„Ја сам ипак особа која воли да буде организована и има план. Када је реч о оваквим путовањима, то је више од пола посла и безбедног путовања. Наравно, осим смештаја, погледао сам најпре којом ћу рутом ићи. Ипак, без обзира на сва планирања, увек се деси нешто непланирано.“

Кад посматраш те државе оком бициклисте, како их сад доживљаваш? И, колико су различите од наше земље?

„Другачије су ми сад. Обично прелетимо кроз државе као у неком мехуру. Не видиш људе, села, њихове односе, мале приче... Много су ми ближе те државе сада. Свака је другачија и има посебан менталитет. Што се иде западније, то је све уређеније. Иако наша и њихова села имају сличности, тамо је све сређено и ново.“

А безбедност тамо и овде?

„Зависи којим путем се крећем. Свугде има и одличних и очајних путева. Негде се осећам заиста безбедно. Нисам имао никакве проблеме у путу јер сам доста уложио у добре гуме. Имао сам и резервне, алат, све што треба имати од опреме за далеки пут.“

Имаш ли планове за неку следећу туру?

„Ја бих волео да идем на запад, али бих наредне године ишао кроз Југославију до Италије, па у Болоњу.“

Л. Радловачки