Твоја реч: Разиграно и весело шивење Мирјане Раковић

Мирјана Раковић (32), родом из Челарева, од малена се бави шивењем, прекројавањем, дизајнирањем, не слутећи да ће јој то постати највећа љубав. Њен бренд се крије иза назива „СПИ Њеар”, а зашто тако, објаснила нам је Мирјана...

- Кад сам била у основној школи била сам баш-баш мршава - присећа се наша саговорница, која је и данас баш-баш мршава. - И звали су ме „жбица”, као жбица од бицикла, а на руском се „шпица” каже „спица”, тако да је од „спица” остало „спи”. То је, уствари, надимак мог надимка.

Али, без обзира на то, ти шијеш и за ове који су као две спице, три,...?

- Наравно, наравно, наравно! Шијем за све врсте жена.

Само за жене?

- Шијем за жене, девојке, али радим и за момке, углавном другаре. То су кошуље, панталоне,... Планирам да уведем и колекцију за мушкарце.

Кад већ спомињеш колекцију... Све што радиш је уникатно...

- У ствари, то је све моја велика колекција! Мислим да нисам до сада имала стриктну колекцију, у правом смислу те речи.

Али имаш свој стил.

- Имам, да. Сигурно. Описала бих га као нешто разиграно и весело.

То што се тиче и боје, материјала, детаља,...?

- Јесте, свега тога. Али некад упаднем у црну варијанту па се држим те боје и радим црне моменте.

А шта се деси па упаднеш у те црне моменте?

- Наиђем на неки јако добар материјал! Хе, хе, хе,...

Значи, у томе је штос! Није да су у питању лоше емоције.

- Не, не. Нисам у тамном периоду, већ наиђем на неки добар материјал. Кад идем у метраже, пипкам материјале и тако ми дођу идеје. Одатле инспирацију. А понекад и цртам. Иначе, имам проблем да нађем материјале које бих желела и који би ми одговарали.

Које иначе користиш?

- Углавном памучне, али radimm и са вискозама и слично.

Шта све шијеш и правиш?

- Па, највише шијем хаљине, то некако највише волим, али и сукње, мајице, мантиле, панталоне,... Али највише радим на хаљинама.

Али правиш и интересантне детаље за главе и за бицикле...

- Да, у суштини, у сарадњи са „Циклотеком” сам урадила причицу, па сам направила навлаке за корпе и сицеве. И радила сам трачице за косу.

Колико ти треба времена да сашијеш једну хаљину?

- Зависи. Зависи од компликованости хаљине, али ми минимум треба два дана. Често кренем да радим хаљину, али се пребацим на нешто друго јер нон-стоп морам да шарам, да себи правим нешто интересантно. Тако да ми се дешава и да шијем по пет дана. Али не радим стално на њој, него и друге ствари.

Које ствари?

- У слободно време волим да возим бајс, водим изворну певачку групу „Гендар”. Бавим се биљчицама и цвећем, додуше, више помажем момку.

А како је дошло до тога да се до’ватиш шивеће машине? То није данас уобичајена ствар за девојке...

- Рецимо да сам се ја тога ухватила још као мала, али не конкретно машине, јер сам се играла с Барбикама, до неког осмог разреда, и онда сам шила ручно за њих. Буквално сам им правила кућу и крајем основне школе сам почела да прекрајам мамине ствари, па мами моје другарице, па комшиници,... Мама ми је показала како ради машина, како се укључује, а ја сам остало све сама научила. Па сам радила редизајн, па сам почела да шијем, најпре себи а онда и другарицама, и онда сам сконтала да бих ја то требало да радим, јер је то моја љубав.

Практично, ти ниси ишла ни у какву школу за шивење, већ си сама себи држала курс?

- И даље држим себи курс. Још увек учим. Хе, хе, хе,...

Верујем да се, онда, и твој стил донекле мења.

- Па да, како учим нове ствари, тако имам више могућности дасвашта  правим. Пошто све радим сама - шијем, кројим, дизајнирам,... како учим неке трикове, тако ми и напредује гардероба.

Колико данас људи цене тај уникатни рад и посвећеност?

- Мислим да цене, макар ови с којима ја имам контакта. Супер ми је што имам сталне клијенте. Мислим да у Србији не може толико да се заради, али почела сам да мало и „извозим” у иностранство.

Је л’ ти је то примаран посао или се бавиш још нечим?

- Ово ми је примаран посао. Кренула сам од нуле и било је веома тешких момената. Била сам упорна. То ми је био као неки шут у дупе! Молим те, немој да напишеш „дупе”...

Океј, написаћу „гуза”...

- Да, можеш. Хе, хе, хе,... Иначе, осећам да је напредак спор, али константан. То ме мотивише.

Какви су ти планови за ddaljе?

- Волела бих, али не знам када ће то да се деси, да имам неки свој схоњ роом где могу да излажем своје ствари и где могу да радим. Мислим да јесте могуће остварити то.

Леа Радловачки