Нинине мустре: Јуху!
Склоност ми је да увек и у свему тражим сличности, радије него различитости.
Та ми особина често помаже у савладавању потребе да критикујем и просуђујем људе и њихове поступке. Наравно да сам и томе склона као и свако људско биће које тек учи о себи и својој улози на овоме свету. Али повремено себе ухватим на делу и то пре свега захваљујући тој потреби да ствари сагледам из више углова и да увек потражим онај из којег се највише једнакости види. Већ дуги низ година истражујем разне технике, принципе, моделе и методе којима се објашњава стварност у којој живимо и проналазим заједничке црте, јер управо оно што им је у „заједничком пресеку“ мени делује као релевантан податак на путу ка истини.
Наилазим на бројне сличности у објавама које се тичу промена на нашој планети, а пре свега промена у људској свести, јер одатле све почиње, то ми је одавно јасно. Говори се о повратку женског принципа, о ослобођењу од илузије која нам је наметнута (од стране кога није ни битно, јер то само још више замагљује слику), о буђењу свести о томе да смо ствараоци сопствене стварности и да је дошло време да пажљиво и свесно правимо и најситније изборе у свакодневном животу. Свака се мисао рачуна, сваки је осећај пресудан. Позвани смо сви ми који смо тренутно на овој планети, да негујемо нежност, емпатију, љубав и разумевање и све те основне постулате женског аспекта, како бисмо стварност вратили у равнотежу, како бисмо престали да повређујемо једни друге и почели да се помажемо и подржавамо. У томе нам помаже енергија воде. Она испира и чисти све што нам више не користи. Помаже нам и сама планета тако што непрекидно трансформише све оно чиме је свакодневно затрпавамо, како материјалним тако и менталним отпадом, пуним свега онога што није ни љубав ни радост. Док ти процеси трају, нама је тешко, имамо болове у разним деловима тела, нисмо у добром расположењу и питамо се шта је сврха свега овога? А онда, када део терета оде, осећамо се полетно, доброг смо расположења, волимо живот и људе и цвеће и птице и све нам је потаман. Било би добро да нађемо начин да се подсетимо да током оних периода ослобађања од старог начина размишљања и понашања, не падамо у депресивна стања и не препуштамо се патњи. Бол нас учи да се вратимо себи, да обратимо пажњу на болна места, било физичка или психичка и да их са љубављу негујемо. Ако се вежемо за тај бол и навалимо да критикујемо себе или друге што нам га наносе, тај бол губи своју сврху да нас врати себи, и претвара се у патњу. А патња је непријатељ било каквог напретка. Патња је конструисана прича у нашем уму и нема везе са свесношћу која нам је неопходна да бисмо напредовали. Патња замагљује поглед и замрачује ум. А све оно што нас боли, тражи да се воли.
Верујем да ћете у овом сажетку разних истраживања пронаћи неку мустру за себе и да ћете је применити већ у следећој изазовној ситуацији у којој се нађете. То ће изазвати прилив енергије, а пошто смо сви повезани, сви ћемо се радовати. Јуху!
Нина Мартиновић Армбрустер
