Роде се сиви па постану бели као снег
Липицанери су данас светски позната раса коња, пореклом из краја Липица у Словенији. Раса је настала око 1580.године у Хабзбуршкој монархији, и даље се води расправа са Аустријом коме ови коњи припадају.
Свеједно су прелепи обликом тела као положеног четвороугла, дугих широких леђа, мишићавих сапи, дубоког грудног коша, заобљених ребара и лепо савијеног врата. Високом ходу погодује дуга лопатица и кратка подлактица, која је иначе одлика шпанског коња. Липицанер има јаке и кошчате ноге, са врло развијеним зглобовима и широким и чврстим тетивама и копитима. Имају снажну и густу како гриву, тако и реп и лепу главу. Ова раса коња се роди сиве боје и тек од осме до десете године живота, постане потпуно бела као снег.
На подручју Липица су још у римско доба одгајали јаке, брзе и издржљиве коње, те се верује да ова раса има шпанске, крашке, наполитанске, а касније и арапске крви.
Ергелу у Липицу основао је аустријски надвојвода Карло, који је имао намеру да одгоји елегантне, вучне и јахаће коње за коњушнице у Грацу, где му се налазила резиденција. Први шпански коњи стигли су већ 1580.године, а потом су доведени и коњи из Италије, а касније и Немачке, Данске, како би добили што чистију расу. Напослетку, стигли су и арапи, који су замешали крв.
По одгајивачким стандардима Међународног удружења одгајивача липицанера, они могу бити регистровани, односно признати, само ако воде директно порекло од осам данас признатих линија пастува: Конверсано, Фавори, Инцитато, Маестосо, Наполитано, Плуто, Сиглави (који је био арапски коњ) и Тулиупан. Признати буду и они они који воде порекло од приплодних пастува који су коришћени у приплоду у ергели у периоду од 1580. до 1915.године, као и липицанери који воде порекло од фамилија кобила, односно родова женских плоткиња које су одгојене у традиционалном лчипицанерском одгоју, и које се данас лако могу препознати по свом изгледу.
Понекад коњи арапског, андалузијског, лузитанијског и кладрубијског порекла могу добити педигре липицанера под условом да су настали укрштањем са традиционално признатим пастувима, односно зачетницима ове прелепе расе, која се данас често може видети на војвођанским салашима, да ли како пасе на пољу, упрегнута у фијакер или упарађена за неку свечану пригоду.
М. Сћ.