Потомак славне дубровачке породице: Живот и дело Ивана Ђаје

Манифестацију одржану у Свечаној сали отворио је академик Владимир С. Костић, председник САНУ, а о животу и раду Ивана Ђаје говорили су Негослав Ђаја, професор Павле Анђус, професор Бато Кораћ и академик Дејан Поповић.

Изложба посвећена утемељивачу научне физиологије у Србији, као и Београдске физиолошке школе познате по геслу “ниједан дан без огледа“ (“Nulla диес сине еџпериментум“), имала је за циљ да широј јавности представи Ђајин допринос и заслуге на унапређењу истраживачке методологије, као и свеобухватну примену његове академске заоставштине. Поред увида у професионалну биографију, поставка је настојала да, освртом на детаље из Ђајиног приватног живота, укаже на преплитање једне личне историје и историје настанка наше школе физиологије.

Иван Ђаја је рођен у Авру у Француској од оца Божидара, Србина из Дубровника и поморског капетана, и мајке Францускиње Делфине Депоа. Након завршене основне и средње школе у Србији, Иван се враћа у Француску где 1903. уписује студије на Сорбони. Први научни рад објављује већ са 22 године, а 1909. брани докторску тезу на овом елитном париском факултету. Иако Француз по мајци и доктор Сорбоне, вођен искреним патриотизмом Иван Ђаја се враћа у Београд где 1910. оснива Институт за физиологију (Физиолошки завод), први те врсте у југоисточној Европи.

Од 1919. године као ванредни професор, предаје физиологију и физиолошку хемију (данашња биохемија) на Београдском универзитету, а редовни професор постаје 1921. Годину касније постаје дописни члан Српске краљевске академије (СКА, претеча САНУ), да би деценију касније био изабран за редовног члана. Првих година четврте деценије, био је изабран и за дописног члана Југословенске академије знаности у Загребу, када иницира оснивање Оцеанографског института у Сплиту, научне установе за проучавање биологије мора која и данас успешно ради. 

Осим тога што је био један од највећих српских научника - физиолог и биолог, оснивач научне физиологије засноване на експерименталним основама и добитник престижних међународних научних признања, Иван Ђаја је остао упамћен и као филозоф, књижевник, ректор Београдског универзитета, први дописник “Политике“ из иностранства, умешни флаутиста, али и човек слободног духа који је неспутано изражавао своје ставове и био спреман да за то плати пуну цену у земљи “у којој није морао да живи и која пречесто није схватала значај својих великана“.

Колико су Ђајини научни радови били значајни, најбоље сведочи његов пријем у Одељење за медицину и хирургију у Француској академији наука (1955), и то на упражњено место сер Александра Флеминга, славног проналазача пеницилина. Годину дана раније, ректор Сорбоне уручиће му и титулу почасног доктора наука Париског универзитета. Напоменимо да ће Ђајин пријем у Француску академију бити повод за један мали дипломатски скандал. Наиме, на свечаности уприличеној поводом Ђајиног пријема за дописног члана, није био присутан југословенски амбасадор.

Способан за фину иронију и поборник братства међу људима, био је одувек трн у оку домаћим властима. Школске 1934-35. је као ректор Београдског универзитета заједно са побуњеним студентима протестовао против упада полиције у просторије факултета, бранећи аутономију ове институције и њене студенте. Када су га 1945. представили Јосипу Брозу “као студентску мајку и црвеног ректора“, с обзиром да је штитио просоцијалистичку предратну омладину, одговорио је - “ја сам их само штитио да могу да уче, а њихове потичке заносе сам сматрао младалачким неозбиљностима“.

Био је правдољубив и принципијелан у својим ставовима када су у питању наука, али пре свега стручност. Његова слобода изражавања имала је своју цену, имајући у виду да после Другог светског рата па до краја живота више ништа није могао да објави у својој земљи. Често је сматран бунтовником, и био погрешно и злонамерно тумачен. Тако је схваћена и његова здравица коју је одржао на банкету у вези са новом министарком просвете Митром Митровић (супруга Милована Ђиласа) - “поздрављам Вас као особу која је дошла на место које су у овој земљи заузимали Свети Сава и Доситеј Обрадовић“, или када се супротставио предлогу да Јосип Броз постане академик. 

Био је запамћен као велики господин, љубазан и културан у опхођењу с окружењем, али је знао и да се нашали на свој рачун. Говорило се да је пријатељима имао обичај да каже - “Дођите, свратите, да ми видите ћерку, то је најбоље из физиологије што сам урадио“.

Синиша Ковачевић