Велинка и Велимир названи по великом дану

С друге стране, етимолозима је занимљив и утицај словенских паганских веровања и обичаја и моћ хришћанства да се, благим изменама и прилагођавањима мунданих светковина, приближи и етаблира у народу, постајући његов неиздвојиви део.

И док се етнолози углавном баве проучавањем продора словенских обичаја у православну иконографију, етимолозима, који проучавају порекло речи, занимљиви су и изрази и речи који воде порекло из Светог писма.

Међу њима су и Пасха, Ускрс, Васкрс, односно Велигдан, преко којих долазимо до савремених израза, попут „ускршњег јајета“ – синонима за неприлично шаренило на обученој одећи.

Пасха је, иначе, старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен на чудесно ослобођење из египатског ропства. Грчка реч πάσχα настала је од арамејске pеnnpasha, или хебрејске песа’х. Порекло назива тог празника још увек није утврђено. Неки етимолози приписују му асирско порекло, од речи паса’ху, што значи умилостивити, док други упиру прст у египатску реч ра-с (сећање) и пе-са х (ударац), а Библија повезује јеврејску реч песа’х с јеврејским глаголом паса’х, који значи храмати или изводити обредни плес око жртве, другим речима, „скакати“ или „пролазити“. Односи се на пролазак Бога у Египту, који је прошао изнад јеврејских домова, док је „пуштао страх“ на Египћане.

Значај обележавања Пасхе у хришћанству је огроман. Догађаји везани за ускрснуће Исуса Христа започињу пасхалном вечером, на којој га је издао Јуда, те не чуди што се та реч одомаћила у многим језицима, најчешће као корен личних имена, топонима и презимена.

У српском језику, од речи „пасха“ изведена су имена попут Паско, Пашко или Паскоје, што значи „рођен на Ускрс“, али и презимена Паскаљевић, Паскалин, Паскетић, Паскевић, Паскул (Паскулов, Паскуловић), Паскуљ (Паскуљев, Паскуљевић) те топоними као што су село Пасковац недалеко од Лознице и Паскаша у Лици.

Грчка верзија Пасхе много је чешћа у коренима наших речи, што је и разумљиво, с обзиром на вишестолетне везе с Византијом. Од грчке речи за Ускрс Αναστασία у нашем језику настала су лична имена Анастас, Настас, Настасије, Наца, Анастасија, Настасија, Наста, Сташа, Анастазија. Одатле и презимена Анастасијевић, Настасијевић,  Настић.... У византијској Далмацији имена Анастас било је и код католика. Кратило се испуштањем Ана, па је у 13. веку забележено име Стасиус, а одатле вуче порекло презимена Стошић.

Домаћи етимолози, нарочито они старији, реч Ускрс повезују с глаголом „крснути” са значењем „оживети, дићи се”. Етимолог Петар Скок сматра да је у корену те речи „крес,” која је у старословенском означавала сунце у летњем солстицију, изведено од (о)кретати. По новијој теорији, реч „крес” изводи се из индоевропског глагола кре-с- настала од индоверопског корена кер(ˆ) – „расти, хранити” повезујући то с латинским црео – „стварам”, церсцо – „растем” и именом римске богиње плодности Церере и старовисоконемачким хирсо – „просо”, што обичаје и обреде у вези с кресом ставља у контекст мита о расту вегетације. Отуд је и старословенско взкроснотиъ, односно „ускрснути”, требало да означи почетак вегетационог периода у природи.

Ускрс је у народним говорима чешће Васкрс, отуд и имена Васкрсије, Васкрсенија, Васко, Васка, док имена и топонима, осим новијег Ускршњег острва откривеног усред Пацифика, готово да и нема. Тог порекла су и презимена Васкрсић и Васкрсијевић, честа у Србији.

Велигдан је у нашем језику први забележио и објаснио Вук Karayić. У јужнословенским и источнословенским језицима Ускрс се у народу зове Велигден, као (бугарски Великден, македонски Велигден, белоруски Вялікдзень, украјински Великдень, старословенски Великъ дьнь), према старом правопису неизједначено Великден, у значењу „велики, значајан дан”. Цела недеља пре Ускрса зове се Велика недеља, а последњи дани, почевши од четвртка, на који пада Пасха, носе придев „велики“: Велики четвртак, Велики петак и Велика субота.

Словеначки и западнословенски језици за Ускрс користе назив Велика ноћ, односно Великоноћје (словеначки Велика ноч, пољски Њиелканоц, чешки Великоноце, словачки Веľконочé). Од тог назива Ускрса су имена добили Велинка,  Велимирка, Велика, Велимир или Велибор, а од њих су изведена и распрострањена презимена Велинкић, Велика, Велимировић, Велиборовић.

Ивана Вујанов