Спа­са­ва­ње го­лог жи­во­та ни­је увек уби­ство

Пет го­ди­на је во­ђен про­цес про­тив Бе­о­гра­ђа­ни­на Са­шка Бо­ге­ског по оп­ту­жби да је пре­ко­ра­че­њем ну­жне од­бра­не убио про­вал­ни­ка ко­ме је, бо­ре­ћи се с њим у свом ста­ну, упла­шен за тек усну­лу ћер­ки­цу, без­бед­ност сво­је су­пру­ге и свој жи­вот, на­нео по­вре­де, услед ко­јих је на­па­дач ка­сни­је на ули­ци ис­кра­ва­рио и умро.

На осло­ба­ђа­ју­ћу пре­су­ду Ви­шег су­да у Бе­о­гра­ду, из­ре­че­ну Бо­ге­ском про­шле сед­ми­це, Ту­жи­ла­штво је, ка­ко пре­но­се ме­ди­ји, на­ја­ви­ло жал­бу.

На­ше пра­во­су­ђе је чак де­вет го­ди­на во­ди­ло про­цес до пра­во­сна­жно осло­ба­ђа­ју­ће пре­су­де, про­тив јед­ног мла­ди­ћа сум­њи­че­ног за кри­вич­но де­ло по­ку­ша­ја уби­ства у ну­жној од­бра­ни јер је, бра­не­ћи се од дво­ји­це на­о­ру­жа­них на­па­да­ча ко­ји су ко­ји су га си­ло­ви­то уда­ра­ли, јед­ном од њих на­нео те­шке те­ле­сне по­вре­де.

Кри­вич­ним за­ко­ни­ком Ср­би­је про­пи­са­но је да ни­је кри­вич­но де­ло оно ко­је је учи­ње­но у „ну­жној од­бра­ни”, у „крај­њој ну­жди” и под деј­ством „нео­до­љи­ве си­ле”. Ну­жна од­бра­на је, по за­кон­ској де­фи­ни­ци­ји, она ко­ја је „нео­п­ход­но по­треб­на да се од свог до­бра или до­бра дру­го­га од­би­је исто­вре­мен про­тив­пра­ван на­пад”. По­сту­па­ње у крај­њој ну­жди је ка­да се „од свог до­бра или до­бра дру­го­га от­кла­ња исто­вре­ме­на не­скри­ве­на опа­сност ко­ја се на дру­ги на­чин ни­је мо­гла от­кло­ни­ти, а при том учи­ње­но зло ни­је ве­ће од зла ко­је је пре­ти­ло”.

На­шем за­кон­ском мо­де­лу „ну­жне од­бра­не” мањ­ка, ка­ко се сма­тра у ши­рој јав­но­сти, то што чак и „школ­ски при­ме­ри” ну­жне об­ра­не, у слу­ча­ју стра­да­ња на­па­да­ча, ре­зул­ти­ра­ју кри­вич­ним по­ступ­ком про­тив оно­га ко се од ње­га бра­нио, да би се утвр­ди­ло да ли је од­бра­на би­ла сра­змер­на опа­сно­сти или је при­ли­ком од­би­ја­ња на­па­да при­ме­ње­на си­ла ве­ћа од нео­п­ход­но по­треб­не за ну­жну од­бра­ну.

Кри­ми­но­лог др До­бри­во­је Ра­до­ва­но­вић за­ла­же се већ го­ди­на­ма за то да пре­у­зме­мо аме­рич­ки мо­дел ин­сти­ту­та ну­жне од­бра­не јер је, ка­ко на­во­ди, у на­шем за­ко­но­дав­ству та­ко кон­ци­пи­ран, да „ако бра­ни­те соп­стве­ни жи­вот, сво­ју де­цу, соп­стве­ну имо­ви­ну, на кра­ју кри­вич­но од­го­ва­ра­те”.

Про­пи­са­на огра­ни­че­ња оправ­да­на су, али се, по оце­на­ма и по­је­ди­них струч­ња­ка у обла­сти кри­вич­ног пра­ва, у прак­си ипак афир­ми­шу не­сра­змер­но спрам дру­штве­не опа­сно­сти кри­вич­них де­ла про­тив имо­ви­не, жи­во­та и те­ла, због ко­јих су гра­ђа­ни ко­ји су на­пад­ну­ти при­ну­ђе­ни на са­мо­од­бра­ну.

По про­фе­со­ру До­бри­во­ју Ра­до­ва­но­ви­ћу, „пот­пу­но је не­мо­гу­ће да чо­век ко­ји је из­ло­жен прет­њи опа­сној по жи­вот, по без­бед­ност сво­јих бли­жњих, осо­ба у свом не­по­сред­ном окру­же­њу, у си­ту­а­ци­ји кад је на­па­дом при­ну­ђен на са­мо­од­бра­ну, раз­ми­шља о то­ме да ли је ње­го­ва од­бра­на сра­змер­на на­па­ду, да ли ко­ри­сти исту ко­ли­чи­ну агре­си­је, или оруж­је, што се на­шим за­ко­ном тра­жи да би се по­сту­па­ње на­пад­ну­тог утвр­ди­ло као ну­жа од­бра­на”.

Ка­ко је Ра­до­ва­но­вић ра­ни­је из­ја­вио за „Днев­ник”, по од­ред­ба­ма о ну­жној од­бра­ни ко­је има за­пад­ни си­стем, ако вам не­ко упад­не у ку­ћу и пре­ти вам на­си­љем, оруж­јем, има­те пра­во да ко­ри­сти­те оруж­је без ика­кве мо­гућ­но­сти да ка­сни­је кри­вич­но од­го­ва­ра­те. Зна­чи, гра­ђа­ни има­ју пра­во да се бра­не чи­ме год стиг­ну у си­ту­а­ци­ји ка­да им не­ко угро­жа­ва жи­вот, а др­жа­ва не­ма пра­во да их због то­га ка­жња­ва. Код та­квих ре­ше­ња, ка­ко је ис­та­као Ра­до­ва­но­вић, ту­жи­лац не би имао пра­во да по­зи­ва гра­ђа­ни­на на од­го­вор­ност уко­ли­ко се де­си­ло да је на­пад­нут у свом до­му, да је на­пад­нут би­ло ко од уку­ћа­на или уко­ли­ко је на­пад­ну­та ње­го­ва имо­ви­на.

"Чо­век има пра­во да увек од­би­је исто­вре­ме­ни про­тив­прав­ни на­пад у од­но­су на се­бе и на дру­гог, шти­те­ћи  на тај на­чин нај­ве­ће дру­штве­но до­бро – чо­ве­ков жи­вот – став је до­а­је­на срп­ске адво­ка­ту­ре Или­је Ра­ду­ло­ви­ћа. – Ну­жна од­бра­на је дру­штве­но ко­ри­сна јер у оном што се у та­квој си­ту­а­ци­ји пред­у­зи­ма, не­ма дру­штве­не опа­сно­сти, не­ма су­штин­ског обе­леж­ја кри­вич­ног де­ла."

Ко­ре­ни из Ду­ша­но­вог за­ко­ни­ка

Ин­сти­тут ну­жне од­бра­не при­су­тан је у срп­ском за­ко­но­дав­ству шест и по ве­ко­ва, у раз­ли­чи­тим об­ли­ци­ма, још од Ду­ша­но­вог за­ко­ни­ка ко­ји је, слич­но као ка­сни­је и Ка­ра­ђор­ђев, про­пи­си­вао да је „онај ко­ји је и за­по­чео бој крив и ако бу­де уби­јен”.

Са­да­шња прав­на фор­му­ла­ци­ја на­зи­ре се још од сре­ди­не 19. ве­ка у та­да­шњем Кри­ми­нал­ном за­ко­ни­ку, ко­ји де­фи­ни­ше да ће „би­ти осло­бо­ђен кри­ви­це и не­ће се ка­зни­ти онај ко­ји што учи­ни у ну­жној од­бра­ни, оно­ли­кој, без ко­ли­ке не би мо­гао од­бра­ни­ти се­бе или дру­гог од по­сто­је­ћег не­за­ко­ни­тог на­па­да не­чи­јег, а ако би се у та­квој од­бра­ни пре­пао та­ко, да би из стра­ха учи­нио ви­ше, не­го што је за од­бра­ну ну­жно би­ло, ни за то се не­ће ка­зни­ти”.

По Ра­ду­ло­ви­ћу, не би тре­ба­ло по­ди­за­ти оп­ту­жни­це у „очи­бо­де­ћим слу­ча­је­ви­ма” ну­жне од­бра­не.

" Ако чо­век ни­је за­шти­ћен у свом до­му, ни­је за­шти­ћен ни на фуд­бал­ској утак­ми­ци, ни­ти у ре­сто­ра­ну или на тр­гу или на ули­ци. Оп­ту­же­њем  оних ко­ји су по­сту­па­ли у ну­жној од­бра­ни под­сти­чу се, сти­му­ли­шу они не­ча­сти­ви љу­ди, те не­ча­сти­ве, раз­бој­нич­ке, де­мон­ске си­ле дру­штве­не ко­је на­па­да­ју чак и ту­ђе до­мо­ве. Ина­че, тај по­ма­ло по­пу­стљи­ви, по­ма­ло раз­бла­же­ни и опу­ште­ни, по­ма­ло ре­ла­ти­ви­зо­ва­ни став дру­штва пре­ма нај­те­жим мо­гу­ћим кри­вич­ним де­ли­ма, пред­ста­вља сла­бост дру­штве­ну и охра­бре­ње за оне љу­де ко­ји из ра­зно­ра­зних раз­ло­га пред­ста­вља­ју аутен­тич­ну дру­штве­ну опа­сност у сми­слу из­вр­ше­ња нај­те­жих кри­вич­них де­ла про­тив жи­во­та и те­ла", упо­зо­рио је Или­ја Ра­ду­ло­вић.

Ј. Ја­ко­вље­вић