Spa­sa­va­nje go­log ži­vo­ta ni­je uvek ubi­stvo

Pet go­di­na je vo­đen pro­ces pro­tiv Be­o­gra­đa­ni­na Sa­ška Bo­ge­skog po op­tu­žbi da je pre­ko­ra­če­njem nu­žne od­bra­ne ubio pro­val­ni­ka ko­me je, bo­re­ći se s njim u svom sta­nu, upla­šen za tek usnu­lu ćer­ki­cu, bez­bed­nost svo­je su­pru­ge i svoj ži­vot, na­neo po­vre­de, usled ko­jih je na­pa­dač ka­sni­je na uli­ci is­kra­va­rio i umro.

Na oslo­ba­đa­ju­ću pre­su­du Vi­šeg su­da u Be­o­gra­du, iz­re­če­nu Bo­ge­skom pro­šle sed­mi­ce, Tu­ži­la­štvo je, ka­ko pre­no­se me­di­ji, na­ja­vi­lo žal­bu.

Na­še pra­vo­su­đe je čak de­vet go­di­na vo­di­lo pro­ces do pra­vo­sna­žno oslo­ba­đa­ju­će pre­su­de, pro­tiv jed­nog mla­di­ća sum­nji­če­nog za kri­vič­no de­lo po­ku­ša­ja ubi­stva u nu­žnoj od­bra­ni jer je, bra­ne­ći se od dvo­ji­ce na­o­ru­ža­nih na­pa­da­ča ko­ji su ko­ji su ga si­lo­vi­to uda­ra­li, jed­nom od njih na­neo te­ške te­le­sne po­vre­de.

Kri­vič­nim za­ko­ni­kom Sr­bi­je pro­pi­sa­no je da ni­je kri­vič­no de­lo ono ko­je je uči­nje­no u „nu­žnoj od­bra­ni”, u „kraj­njoj nu­ždi” i pod dej­stvom „neo­do­lji­ve si­le”. Nu­žna od­bra­na je, po za­kon­skoj de­fi­ni­ci­ji, ona ko­ja je „neo­p­hod­no po­treb­na da se od svog do­bra ili do­bra dru­go­ga od­bi­je isto­vre­men pro­tiv­pra­van na­pad”. Po­stu­pa­nje u kraj­njoj nu­ždi je ka­da se „od svog do­bra ili do­bra dru­go­ga ot­kla­nja isto­vre­me­na ne­skri­ve­na opa­snost ko­ja se na dru­gi na­čin ni­je mo­gla ot­klo­ni­ti, a pri tom uči­nje­no zlo ni­je ve­će od zla ko­je je pre­ti­lo”.

Na­šem za­kon­skom mo­de­lu „nu­žne od­bra­ne” manj­ka, ka­ko se sma­tra u ši­roj jav­no­sti, to što čak i „škol­ski pri­me­ri” nu­žne ob­ra­ne, u slu­ča­ju stra­da­nja na­pa­da­ča, re­zul­ti­ra­ju kri­vič­nim po­stup­kom pro­tiv ono­ga ko se od nje­ga bra­nio, da bi se utvr­di­lo da li je od­bra­na bi­la sra­zmer­na opa­sno­sti ili je pri­li­kom od­bi­ja­nja na­pa­da pri­me­nje­na si­la ve­ća od neo­p­hod­no po­treb­ne za nu­žnu od­bra­nu.

Kri­mi­no­log dr Do­bri­vo­je Ra­do­va­no­vić za­la­že se već go­di­na­ma za to da pre­u­zme­mo ame­rič­ki mo­del in­sti­tu­ta nu­žne od­bra­ne jer je, ka­ko na­vo­di, u na­šem za­ko­no­dav­stvu ta­ko kon­ci­pi­ran, da „ako bra­ni­te sop­stve­ni ži­vot, svo­ju de­cu, sop­stve­nu imo­vi­nu, na kra­ju kri­vič­no od­go­va­ra­te”.

Pro­pi­sa­na ogra­ni­če­nja oprav­da­na su, ali se, po oce­na­ma i po­je­di­nih struč­nja­ka u obla­sti kri­vič­nog pra­va, u prak­si ipak afir­mi­šu ne­sra­zmer­no spram dru­štve­ne opa­sno­sti kri­vič­nih de­la pro­tiv imo­vi­ne, ži­vo­ta i te­la, zbog ko­jih su gra­đa­ni ko­ji su na­pad­nu­ti pri­nu­đe­ni na sa­mo­od­bra­nu.

Po pro­fe­so­ru Do­bri­vo­ju Ra­do­va­no­vi­ću, „pot­pu­no je ne­mo­gu­će da čo­vek ko­ji je iz­lo­žen pret­nji opa­snoj po ži­vot, po bez­bed­nost svo­jih bli­žnjih, oso­ba u svom ne­po­sred­nom okru­že­nju, u si­tu­a­ci­ji kad je na­pa­dom pri­nu­đen na sa­mo­od­bra­nu, raz­mi­šlja o to­me da li je nje­go­va od­bra­na sra­zmer­na na­pa­du, da li ko­ri­sti istu ko­li­či­nu agre­si­je, ili oruž­je, što se na­šim za­ko­nom tra­ži da bi se po­stu­pa­nje na­pad­nu­tog utvr­di­lo kao nu­ža od­bra­na”.

Ka­ko je Ra­do­va­no­vić ra­ni­je iz­ja­vio za „Dnev­nik”, po od­red­ba­ma o nu­žnoj od­bra­ni ko­je ima za­pad­ni si­stem, ako vam ne­ko upad­ne u ku­ću i pre­ti vam na­si­ljem, oruž­jem, ima­te pra­vo da ko­ri­sti­te oruž­je bez ika­kve mo­guć­no­sti da ka­sni­je kri­vič­no od­go­va­ra­te. Zna­či, gra­đa­ni ima­ju pra­vo da se bra­ne či­me god stig­nu u si­tu­a­ci­ji ka­da im ne­ko ugro­ža­va ži­vot, a dr­ža­va ne­ma pra­vo da ih zbog to­ga ka­žnja­va. Kod ta­kvih re­še­nja, ka­ko je is­ta­kao Ra­do­va­no­vić, tu­ži­lac ne bi imao pra­vo da po­zi­va gra­đa­ni­na na od­go­vor­nost uko­li­ko se de­si­lo da je na­pad­nut u svom do­mu, da je na­pad­nut bi­lo ko od uku­ća­na ili uko­li­ko je na­pad­nu­ta nje­go­va imo­vi­na.

"Čo­vek ima pra­vo da uvek od­bi­je isto­vre­me­ni pro­tiv­prav­ni na­pad u od­no­su na se­be i na dru­gog, šti­te­ći  na taj na­čin naj­ve­će dru­štve­no do­bro – čo­ve­kov ži­vot – stav je do­a­je­na srp­ske advo­ka­tu­re Ili­je Ra­du­lo­vi­ća. – Nu­žna od­bra­na je dru­štve­no ko­ri­sna jer u onom što se u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji pred­u­zi­ma, ne­ma dru­štve­ne opa­sno­sti, ne­ma su­štin­skog obe­lež­ja kri­vič­nog de­la."

Ko­re­ni iz Du­ša­no­vog za­ko­ni­ka

In­sti­tut nu­žne od­bra­ne pri­su­tan je u srp­skom za­ko­no­dav­stvu šest i po ve­ko­va, u raz­li­či­tim ob­li­ci­ma, još od Du­ša­no­vog za­ko­ni­ka ko­ji je, slič­no kao ka­sni­je i Ka­ra­đor­đev, pro­pi­si­vao da je „onaj ko­ji je i za­po­čeo boj kriv i ako bu­de ubi­jen”.

Sa­da­šnja prav­na for­mu­la­ci­ja na­zi­re se još od sre­di­ne 19. ve­ka u ta­da­šnjem Kri­mi­nal­nom za­ko­ni­ku, ko­ji de­fi­ni­še da će „bi­ti oslo­bo­đen kri­vi­ce i ne­će se ka­zni­ti onaj ko­ji što uči­ni u nu­žnoj od­bra­ni, ono­li­koj, bez ko­li­ke ne bi mo­gao od­bra­ni­ti se­be ili dru­gog od po­sto­je­ćeg ne­za­ko­ni­tog na­pa­da ne­či­jeg, a ako bi se u ta­kvoj od­bra­ni pre­pao ta­ko, da bi iz stra­ha uči­nio vi­še, ne­go što je za od­bra­nu nu­žno bi­lo, ni za to se ne­će ka­zni­ti”.

Po Ra­du­lo­vi­ću, ne bi tre­ba­lo po­di­za­ti op­tu­žni­ce u „oči­bo­de­ćim slu­ča­je­vi­ma” nu­žne od­bra­ne.

" Ako čo­vek ni­je za­šti­ćen u svom do­mu, ni­je za­šti­ćen ni na fud­bal­skoj utak­mi­ci, ni­ti u re­sto­ra­nu ili na tr­gu ili na uli­ci. Op­tu­že­njem  onih ko­ji su po­stu­pa­li u nu­žnoj od­bra­ni pod­sti­ču se, sti­mu­li­šu oni ne­ča­sti­vi lju­di, te ne­ča­sti­ve, raz­boj­nič­ke, de­mon­ske si­le dru­štve­ne ko­je na­pa­da­ju čak i tu­đe do­mo­ve. Ina­če, taj po­ma­lo po­pu­stlji­vi, po­ma­lo raz­bla­že­ni i opu­šte­ni, po­ma­lo re­la­ti­vi­zo­va­ni stav dru­štva pre­ma naj­te­žim mo­gu­ćim kri­vič­nim de­li­ma, pred­sta­vlja sla­bost dru­štve­nu i ohra­bre­nje za one lju­de ko­ji iz ra­zno­ra­znih raz­lo­ga pred­sta­vlja­ju auten­tič­nu dru­štve­nu opa­snost u smi­slu iz­vr­še­nja naj­te­žih kri­vič­nih de­la pro­tiv ži­vo­ta i te­la", upo­zo­rio je Ili­ja Ra­du­lo­vić.

J. Ja­ko­vlje­vić