Спасавање голог живота није увек убиство
Да је пензионер из Купусине Јанош Киш успео некако да одбије напад четворице пљачкаша који су га недавно, у цик зоре, заскочили у његовој породичној кући, тукли и мучили, те да је при том којег нападача ранио или усмртио, вероватно би велики део наредне деценије провео по судовима, доказујући да је само бранио голи живот.
Пет година је вођен процес против Београђанина Сашка Богеског по оптужби да је прекорачењем нужне одбране убио провалника коме је, борећи се с њим у свом стану, уплашен за тек уснулу ћеркицу, безбедност своје супруге и свој живот, нанео повреде, услед којих је нападач касније на улици искраварио и умро.
На ослобађајућу пресуду Вишег суда у Београду, изречену Богеском прошле седмице, Тужилаштво је, како преносе медији, најавило жалбу.
Наше правосуђе је чак девет година водило процес до правоснажно ослобађајуће пресуде, против једног младића сумњиченог за кривично дело покушаја убиства у нужној одбрани јер је, бранећи се од двојице наоружаних нападача који су који су га силовито ударали, једном од њих нанео тешке телесне повреде.
Кривичним закоником Србије прописано је да није кривично дело оно које је учињено у „нужној одбрани”, у „крајњој нужди” и под дејством „неодољиве силе”. Нужна одбрана је, по законској дефиницији, она која је „неопходно потребна да се од свог добра или добра другога одбије истовремен противправан напад”. Поступање у крајњој нужди је када се „од свог добра или добра другога отклања истовремена нескривена опасност која се на други начин није могла отклонити, а при том учињено зло није веће од зла које је претило”.
Нашем законском моделу „нужне одбране” мањка, како се сматра у широј јавности, то што чак и „школски примери” нужне обране, у случају страдања нападача, резултирају кривичним поступком против онога ко се од њега бранио, да би се утврдило да ли је одбрана била сразмерна опасности или је приликом одбијања напада примењена сила већа од неопходно потребне за нужну одбрану.
Криминолог др Добривоје Радовановић залаже се већ годинама за то да преузмемо амерички модел института нужне одбране јер је, како наводи, у нашем законодавству тако конципиран, да „ако браните сопствени живот, своју децу, сопствену имовину, на крају кривично одговарате”.
Прописана ограничења оправдана су, али се, по оценама и појединих стручњака у области кривичног права, у пракси ипак афирмишу несразмерно спрам друштвене опасности кривичних дела против имовине, живота и тела, због којих су грађани који су нападнути принуђени на самоодбрану.
По професору Добривоју Радовановићу, „потпуно је немогуће да човек који је изложен претњи опасној по живот, по безбедност својих ближњих, особа у свом непосредном окружењу, у ситуацији кад је нападом принуђен на самоодбрану, размишља о томе да ли је његова одбрана сразмерна нападу, да ли користи исту количину агресије, или оружје, што се нашим законом тражи да би се поступање нападнутог утврдило као нужа одбрана”.
Како је Радовановић раније изјавио за „Дневник”, по одредбама о нужној одбрани које има западни систем, ако вам неко упадне у кућу и прети вам насиљем, оружјем, имате право да користите оружје без икакве могућности да касније кривично одговарате. Значи, грађани имају право да се бране чиме год стигну у ситуацији када им неко угрожава живот, а држава нема право да их због тога кажњава. Код таквих решења, како је истакао Радовановић, тужилац не би имао право да позива грађанина на одговорност уколико се десило да је нападнут у свом дому, да је нападнут било ко од укућана или уколико је нападнута његова имовина.
"Човек има право да увек одбије истовремени противправни напад у односу на себе и на другог, штитећи на тај начин највеће друштвено добро – човеков живот – став је доајена српске адвокатуре Илије Радуловића. – Нужна одбрана је друштвено корисна јер у оном што се у таквој ситуацији предузима, нема друштвене опасности, нема суштинског обележја кривичног дела."
Корени из Душановог законика
Институт нужне одбране присутан је у српском законодавству шест и по векова, у различитим облицима, још од Душановог законика који је, слично као касније и Карађорђев, прописивао да је „онај који је и започео бој крив и ако буде убијен”.
Садашња правна формулација назире се још од средине 19. века у тадашњем Криминалном законику, који дефинише да ће „бити ослобођен кривице и неће се казнити онај који што учини у нужној одбрани, оноликој, без колике не би могао одбранити себе или другог од постојећег незаконитог напада нечијег, а ако би се у таквој одбрани препао тако, да би из страха учинио више, него што је за одбрану нужно било, ни за то се неће казнити”.
По Радуловићу, не би требало подизати оптужнице у „очибодећим случајевима” нужне одбране.
" Ако човек није заштићен у свом дому, није заштићен ни на фудбалској утакмици, нити у ресторану или на тргу или на улици. Оптужењем оних који су поступали у нужној одбрани подстичу се, стимулишу они нечастиви људи, те нечастиве, разбојничке, демонске силе друштвене које нападају чак и туђе домове. Иначе, тај помало попустљиви, помало разблажени и опуштени, помало релативизовани став друштва према најтежим могућим кривичним делима, представља слабост друштвену и охрабрење за оне људе који из разноразних разлога представљају аутентичну друштвену опасност у смислу извршења најтежих кривичних дела против живота и тела", упозорио је Илија Радуловић.
Ј. Јаковљевић