Нинине мустре: Прехлада
Све у животу има своју добру страну, показало се то сваки пут када сам пожелела да знам зашто ми се нешто што ми није мило догађа у одређеном тренутку.
Иако сам се у то уверила много пута, и даље ми се на прву лопту омакне отпор помешан са непријатношћу када дође време за неугодне животне моменте. Баш то се десило када сам се ове зиме разболела.
Обично се на први знак слабости тако организујем да одложим обавезе уколико је могуће, максимално смањим унос хране , а повећам унос течности, пијем цеђене сокове, лимунаде и чајеве, лежим, слушам исцељујућу музику, вежбам свесно дисање, увече помешам два чена лука са медом и прогутам пред спавање, презнојим се и... до јутра будем као нова.
Мој снажан имунитет врло брзо избаци све уљезе из система и све се врати на старо. Овога пута није било тако. Данима сам осећала слабост, кијала, кашљала, имала јаке болове на неуобичајеним местима, а највише од свега ме је мучио зачепљен нос.
Пошто спадам у оне који фаворизују природне методе где год је то могуће, одбијала сам капи за нос, али ни разна етарска уља ми нису помагала, па сам на крају поклекнула.
Открила сам да су ми капи за нос одмах отвориле дисајне путеве, али уз једну застрашујућу нуспојаву: нос је престао да ми цури! Ођедном је све било проходно али потпуно суво! Ију! Па куда су отишле све отпадне материје које иначе завршавају у папирним марамицама? Вратиле су се назад?!
Језа ме је подилазила док сам замишљала како се отрови који су најзад, натерани у бекство високом тепмературом, победоносно враћају на своје положаје, колајући по мом организму као пијани ратници из далеких земаља који напола вирећи из прашњавих џипова уз јурњаву и пуцњаву славе своју победу, дивљајући улицама разрушених градова.
Својски сам се трудила да избацим немилу слику из главе, али стално ми се враћала. Баш као прави програмски вирус у компјутеру, у сред мојих визуализација како се туширам светлошћу која ме чисти споља и изнутра, изненада би се појавила сцена са џиповима. Права ноћна мора.
Сутрадан нисам сипала капљице и поново нисам могла да дишем на нос. Све до тренутка док ме пријатељица није подсетила колико су најједноставнија решења најефикаснија. Слана вода. Обична вода и со. Ја сам узела морску со.
Направила сам раствор, сипала у бочицу и решила проблем. Свако мало ушмркам тај раствор и ем могу да дишем, ем се моје тело неометано чисти.
На крају сам захвална, шта год да ме је разболело, јер сам се подсетила да све има добру страну, и да је и мом телу, ма како отпорно било, с времена на време неопходно генерално чишћење. А најбоља помоћ је за то је природна, а не брза. Негде то што је брзо и кусо можда и може да прође, али не и код здравља.
Нина Мартиновић Армбрустер
