“Јелка код Иванових” у Народном позоришту “Бора Станковић” Врање
“Јелка код Иванових” Александра Веденског је драмски комад који припада корпусу авангардних књижевних дела Русије између два светска рата, времену и покрету (“Оберју”) чији је познатији представник Данил Хармс.
Надреализам, апсурд, била су уметничка средства овог покрета којим је одговорено на репресију у којој се налазило руско друштво. Тако и “Јелка код Иванових”, комад који такозваном логиком сна описује убиство девојчице Соње Острове на бадње вече, истрагу и суђење Дадиљи, заправо описује смрт слободарског детета и механизме друштва који ту слободу системски гуше, односно одрубљују јој главу, обесмишљавају је.
“Јелку код Иванових” у Позоришту “Бора Станковић” у Врању режирао је Ангелчо Илиевски, млади редитељ из Македоније, као ванредан репертоарски потез, могло би се рећи храбар експеримент усмерен да прошири извођачке границе ансамбла, којем су били придружени глумци из Народног позоришта у Нишу и младе наде врањског глумишта, клинци који се тек уче професионалном глумачком животу.
“Предмет или догађај, пренесени из живота на сцену губе логику стварности и добијају нову, ону која постоји у позоришту. Драмска интрига замењена је на сцени причом која спонтано ’пуца’ од позоришних елемената. Сурова слика света из угла подсвесног, коју су створила два аутора, обилује темама као што су злочин и казна, жртва и yеlat, верност и невера, грех и покајање. Оне су, међутим, ’огрнуте’ традицијом парадоксалних и шаљивих анегдота у којима је све амбивалентно и где живот изгледа стешњен између хаоса и оронулости”.
Ово су писали Хармс и Веденски својевремено, објашњавајући свој покрет “Оберју”, чији је плод била и драма “Јелка код Иванових”. У представи у Врању, ове идеје делују онирички разиграно, визуелно, музички и глумачки на моменте упечатљиво (бела, “лудачка” одела, подељеност и жанровска разноврсност сценске игре на испред, унутар, са стране и иза сцене). Ипак, редитељ Ангелчо Илиевски није до краја успео да представу приближи сензибилитету савременог друштва, извођача и гледалаца, па “Јелка код Иванових” у Врању делује далека, садржински празна, анахрона, донекле и егзбиционистичка.
Поново је вредно поменути то да је врањска позоришна сцена и даље жива, упркос условима у којима раде (изгорело позориште, неуспела обнова, сцена у Дому војске), као и то да је овај текст настао захваљујући пројекту “Критичарски караван” под покровитељством Министарства културе и информисања, залагању Удружења позоришних критичара и театролога Србије, да стигну до најудаљенијих крајева, друже се са актерима, дискутују и пишу о маргинализованим сценама и позориштима, мимо великих центара и развијених уметничких и репертоарских позоришних естетика, увек у дијалогу са политичким, етичким и социјалним питањима једног друштва.
Игор Бурић