Нинине мустре: Др­ве­ни адво­кат

Схва­там то по све ве­ћој сми­ре­но­сти са ко­јом до­жи­вља­вам не­ка­да вр­ло не­при­јат­не си­ту­а­ци­је. Не мо­гу да ка­жем да сам са­да рав­но­ду­шна за све што се око ме­не до­га­ђа, то ни­по­што. Не­го сам већ у тре­ну­ку док се до­га­ђа, ја већ све­сна да то ни­је до­га­ђај одво­јен од ме­не, ко­ји се ето, де­ша­ва због та­мо не­ких окол­но­сти, па то све ути­че на ме­не. Још док до­га­ђај тра­је, ја схва­там да те окол­но­сти са­др­же по­ру­ку за ме­не. Не­што из тих окол­но­сти би тре­ба­ло не­че­му да ме на­у­чи. От­кри­вам по­ла­ко да је циљ сва­ког од тих уче­ња исти. Ја. Учим увек о се­би.  

Че­сто још увек до­зво­ља­вам се­би да се пи­там ка­ко не­ким љу­ди­ма ни­је ја­сно шта им се то до­га­ђа у жи­во­ту. Ка­ко не ви­де да све што им се до­га­ђа слу­жи да би упра­во они на­у­чи­ли не­што о се­би? Ка­жем вам, тек сам на по­чет­ку пу­та, па по­вре­ме­но скре­ћем са ње­га. А он­да се вра­тим на пра­ви пут та­ко што по­ста­нем све­сна да их у ства­ри осу­ђу­јем, а ко сам ја да осу­ђу­јем би­ло ко­га? Ево ре­ци­мо, у по­след­њих не­ко­ли­ко не­де­ља, стал­но ми се по­на­вља лек­ци­ја ко­јој сам да­ла рад­ни на­слов „Др­ве­ни адво­кат“. Ма­ло, ма­ло, па за­тек­нем се­бе у уло­зи не­ко­га ко се за­у­зи­ма за не­чи­је пра­во, сло­бо­ду, ми­шље­ње, или га бра­ним од не­ког дру­гог. Баш као да сам тог не­ког про­гла­си­ла не­мим др­ве­том ко­је не уме да се бра­ни. Обич­но у тре­нут­ку кад се­бе „за­тек­нем“, за­пра­во осве­стим шта ра­дим, већ бу­де ка­сно. Већ сам „оште­ће­ну стра­ну“ про­гла­си­ла не­спо­соб­ном, и већ сам „на­па­да­че­ву“ па­жњу усме­ри­ла на се­бе. Обо­је се са пра­вом на­љу­те на ме­не, сво тро­је се осе­ћа­мо из­и­гра­но и по­вре­ђе­но, а што је нај­ва­жни­је, при­ли­ка да на­у­чи­мо не­што о се­би, бу­де про­пу­ште­на. Ипак, по­вре­ме­но успе­вам да бу­дем са­мо не­ми по­сма­трач ко­ји ви­ди це­лу сли­ку. Као да се ма­ло из­дво­јим са стра­не и у вис и са­гле­дам ка­ко све то „од го­ре“ из­гле­да. Му­ње­ви­том бр­зи­ном се по­ја­ви об­ја­шње­ње за­што се до­га­ђа то што се до­га­ђа, и због че­га сам се упра­во у том тре­нут­ку на­шла у си­ту­а­ци­ји у ко­јој сам се на­шла. По­не­кад је раз­лог са­мо иза­зов ко­ји ме на­ве­де да пре­и­спи­там сво­ја осе­ћа­ња и објек­тив­но са­гле­дам сво­ја по­на­ша­ња.

Ка­да на вре­ме успем да осве­стим си­ту­а­ци­ју и да се не ме­шам, од­мах осе­тим огро­ман при­лив енер­ги­је. Са њом до­ла­зи и не­ки осе­ћај ра­до­сти и ис­пу­ње­но­сти, као да сам ус­пе­ла да са­вла­дам не­ку ва­жну и те­шку пре­пре­ку, па још увек за­ди­ха­на, али са огром­ним осме­хом за­до­вољ­ства на ли­цу ди­жем ру­ке ка не­бу у знак за­хвал­но­сти жи­во­ту на том пре­див­ном тре­нут­ку сре­ће. Вре­ме­ном пре­ста­јем да бу­дем др­ве­ни адво­кат и по­ла­ко по­чи­њем да вла­дам соп­стве­ним жи­во­том. Знам да ћу он­да ка­да бу­дем на­шла пра­ву ме­ру из­ме­ђу др­ве­ног адво­ка­та и све­сног по­сма­тра­ча, по­ста­ти умет­ни­ца свог жи­во­та. Још увек учим. А ка­да је умет­ност у пи­та­њу, и уче­ње је ужи­ва­ње.

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

WWW.ni­na­mar­ti­no­vic.com