Ninine mustre: Dr­ve­ni advo­kat

Shva­tam to po sve ve­ćoj smi­re­no­sti sa ko­jom do­ži­vlja­vam ne­ka­da vr­lo ne­pri­jat­ne si­tu­a­ci­je. Ne mo­gu da ka­žem da sam sa­da rav­no­du­šna za sve što se oko me­ne do­ga­đa, to ni­po­što. Ne­go sam već u tre­nu­ku dok se do­ga­đa, ja već sve­sna da to ni­je do­ga­đaj odvo­jen od me­ne, ko­ji se eto, de­ša­va zbog ta­mo ne­kih okol­no­sti, pa to sve uti­če na me­ne. Još dok do­ga­đaj tra­je, ja shva­tam da te okol­no­sti sa­dr­že po­ru­ku za me­ne. Ne­što iz tih okol­no­sti bi tre­ba­lo ne­če­mu da me na­u­či. Ot­kri­vam po­la­ko da je cilj sva­kog od tih uče­nja isti. Ja. Učim uvek o se­bi.  

Če­sto još uvek do­zvo­lja­vam se­bi da se pi­tam ka­ko ne­kim lju­di­ma ni­je ja­sno šta im se to do­ga­đa u ži­vo­tu. Ka­ko ne vi­de da sve što im se do­ga­đa slu­ži da bi upra­vo oni na­u­či­li ne­što o se­bi? Ka­žem vam, tek sam na po­čet­ku pu­ta, pa po­vre­me­no skre­ćem sa nje­ga. A on­da se vra­tim na pra­vi put ta­ko što po­sta­nem sve­sna da ih u stva­ri osu­đu­jem, a ko sam ja da osu­đu­jem bi­lo ko­ga? Evo re­ci­mo, u po­sled­njih ne­ko­li­ko ne­de­lja, stal­no mi se po­na­vlja lek­ci­ja ko­joj sam da­la rad­ni na­slov „Dr­ve­ni advo­kat“. Ma­lo, ma­lo, pa za­tek­nem se­be u ulo­zi ne­ko­ga ko se za­u­zi­ma za ne­či­je pra­vo, slo­bo­du, mi­šlje­nje, ili ga bra­nim od ne­kog dru­gog. Baš kao da sam tog ne­kog pro­gla­si­la ne­mim dr­ve­tom ko­je ne ume da se bra­ni. Obič­no u tre­nut­ku kad se­be „za­tek­nem“, za­pra­vo osve­stim šta ra­dim, već bu­de ka­sno. Već sam „ošte­će­nu stra­nu“ pro­gla­si­la ne­spo­sob­nom, i već sam „na­pa­da­če­vu“ pa­žnju usme­ri­la na se­be. Obo­je se sa pra­vom na­lju­te na me­ne, svo tro­je se ose­ća­mo iz­i­gra­no i po­vre­đe­no, a što je naj­va­žni­je, pri­li­ka da na­u­či­mo ne­što o se­bi, bu­de pro­pu­šte­na. Ipak, po­vre­me­no uspe­vam da bu­dem sa­mo ne­mi po­sma­trač ko­ji vi­di ce­lu sli­ku. Kao da se ma­lo iz­dvo­jim sa stra­ne i u vis i sa­gle­dam ka­ko sve to „od go­re“ iz­gle­da. Mu­nje­vi­tom br­zi­nom se po­ja­vi ob­ja­šnje­nje za­što se do­ga­đa to što se do­ga­đa, i zbog če­ga sam se upra­vo u tom tre­nut­ku na­šla u si­tu­a­ci­ji u ko­joj sam se na­šla. Po­ne­kad je raz­log sa­mo iza­zov ko­ji me na­ve­de da pre­i­spi­tam svo­ja ose­ća­nja i objek­tiv­no sa­gle­dam svo­ja po­na­ša­nja.

Ka­da na vre­me uspem da osve­stim si­tu­a­ci­ju i da se ne me­šam, od­mah ose­tim ogro­man pri­liv ener­gi­je. Sa njom do­la­zi i ne­ki ose­ćaj ra­do­sti i is­pu­nje­no­sti, kao da sam us­pe­la da sa­vla­dam ne­ku va­žnu i te­šku pre­pre­ku, pa još uvek za­di­ha­na, ali sa ogrom­nim osme­hom za­do­volj­stva na li­cu di­žem ru­ke ka ne­bu u znak za­hval­no­sti ži­vo­tu na tom pre­div­nom tre­nut­ku sre­će. Vre­me­nom pre­sta­jem da bu­dem dr­ve­ni advo­kat i po­la­ko po­či­njem da vla­dam sop­stve­nim ži­vo­tom. Znam da ću on­da ka­da bu­dem na­šla pra­vu me­ru iz­me­đu dr­ve­nog advo­ka­ta i sve­snog po­sma­tra­ča, po­sta­ti umet­ni­ca svog ži­vo­ta. Još uvek učim. A ka­da je umet­nost u pi­ta­nju, i uče­nje je uži­va­nje.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­ster

WWW.ni­na­mar­ti­no­vic.com